Učitelj

344 Учитељ

дрво из земље — из дубине самог нашег организма, јер тамо лежи дубока и велика сила, коју ми морамо искористити“ (РЛетоп). Дакле, није довољно да једна личност буде предиспонирана за ову или ону активност, па да се у њој могу развијати дотичне способности. Потребни су још ти афективни фактори као што су тежње и интереси, који ће „хранити“ поједине диспозиције и омогућити им да се развијају. Укратко: диспозиције су клице, а укуси, тежње и интереси њихова оруђа, која им прибављају материјал и стварају услове за развитак. |

У том погледу нарочиту улогу врше интереси. Шта је интерес> Он је, пре свега, психичко стање, које утиче да се ду шевна енергија у једом правцу троши, док се у осталим правцима не троши. Што год је интерес већи, већи је и импулс енергије. У | томе се састоји велика вредност интереса у педагогији. Зато, пробудити интерес код васпитаника, значи умети, да се његова резервна психичка енергија троши и да се иста упућују корисним путем. А то је врло важна ствар у васпитању.

Што се тиче укуса и тежњи, од њихове природе зависе: природа способности и њихова употреба у друштвеном животу. Но како су код деце тежње и укуси, у већини случајева, егонстичне и анималне природе, то задатак васпитања је, да све такве опасне тежње и ненормалне укусе модифицира, социјализира, „сублимира“, како се то данас често каже, тако да дечје способности буду упућене и употребљене на оно што је добро и корисно по друштво. 5

Према томе, буђење и стално подржавање директног интереса за оно према чему су васпитаници предиснонирани и „сублимирање“, социјализирање њихових тежњи и укуса у правцу социјалног добра, јесте задатак васпитања у погледу развијања свих подобности и способности васпитаникових. -

Сад да видимо имају ли способности какву важност, због које се о њима мора повести рачуна у васпитању. Бићемо кратки, па ћемо важност способности посматрати са две тачке гледишта: 1 са чисто васпитне и 2 са социјалне.

1 Још је Џемс рекао, да је реакција најважнија ствар у васпитању и да, ако дете ничим не реагира на наша потстицања његово је васпитање искључено. Васпитање ништа не може створити ако то, што се хоће створити, већ не постоји у дубини дечје душе, ако нема клице која ће се под благотворним утицајем развијати. Према томе, васпитање не би било могуће кад би се људи рађали без икаквих диспозиција, без унутарњих тежњи, укуса и интереса, који, као што напред рекосмо, чине најдубљи део наше душе и од којих зависи опште функционисање духа. Зато је васпитање могућно само ако се будемо обраћали личним способностима појединих васпитаника.

9 Са социјалне тачке гледишта способности имају, такође, велики значај. Потребе савременог човека су толико разноврсне