Učitelj

Историјска настава у основној школи 601

Онда: овде и не спомињем, да наставник мора добро да познаје грађу историје, јер сматрам то нечим посве разумљивим, о чему нема смисла трошити речи. А начин, како ће интерпретирати догађај, изабраће сам и настојаће да сваки догађај не предаје по истој шаблони. Он ће један догађај сам у непрекидном темпу без предаха деци дати у напрегнутом и свечаном расположењу. Други ће опет догађај због своје друкчије нарави предавати тако, да ће живо сарађивати заједно с ученицима. Он ће их изазивати, да погађају, што се је могло десити после овог и оног; да ли је ова или она страна победила; зашто се баш тако свршило, а не овако; шта је требало учинити, да испадне боље по нас итд. Уосталом и сама нарав догађаја, диктираће посебан, свој начин предавања.

Дакле, заједно с децом у слободном разговору, обрадити догађај. Наставник ће моћи извесну грађу из историје и тако предати деци, да им каже, нека сада даље сами из уџбеника сазнаду, како је даље било. Рецимо: „А како је сада нашем народу било под турским јармом, наћићете описано у вашој књизи на страни тој и тој, па сутра то прочитајте код куће!“

Овако различно предавање биће привлачно. Након буре да буде тишине и обратно!

Најважнији фактор код наставниковог предавања историјске грађе је ипак драматско причање. За то се хоће од наставника посебна глумачка способност, но ако је нема, треба пазити барем толико, да се догађај не приказује у тону монотоног низања реченица, без крви и без воље! Толико може сваки имати способности, да отстрани ове мане и да барем даде приказ са логичним и естетским акцентом. Врло важно је, да наставник историјску грађу деци приказује тако, да има стално на уму оно што је у почетку овог приказа речено тј. да их толико заинтересује за судбину Народа, тог главног јунака драме, да они постану страствени слушаоци и проматрачи те велике драме и да их тако води све до завршетка драме, тј. до ослобођења и уједињења у сталној заузетости и непомућеном и напрегнутом интересу за оним што следи, за следећим наставком. Он ће зато настојати постићи то, да га сами ученици моле или наговарају, да им даље прича о судбини нашег народа. Један посве природан захтев ученика после проучене косовске битке ако барем један или још боље више ученика онако спонтано, сами од себе, замоле наставника: „Причајте нам, причајте, господине учитељу, шта је даље било после косовског боја! Радо би знали! Хтели би чути!“ Такве молбе ће падати у драматском и интересантном предавању историјске грађе и то дабоме у школи, где је саобраћај између наставника и ученика пријатељски и природан и где не влада нека крута војничка дисциплина „мирног седења“ и „одговарања. само на питања“.