Učitelj

732 Милица Цветковић

схватања да је урадило нешто рђаво и да ће и други мислити о њему рђаво. ;

Мало по мало почиње дете на основу асоцијација мисли. једне радње по себи да мрзи и да их сматра за рђаве, а друге да. воли и сматра као добре. То је већ напор објективног мишљења, почетак расуђивања управљеног на битни карактер радњи и независно од њихових последица. С друге стране, дете генералише. брзо. Пошто се само потчинило заповести, коју је оно проткало са вољом родитеља, почиње ускоро да жели, да се та заповест, то лично правило, примени и на све друге. Тако прича неки посматрач, да је једно двогодишње дете, које је једног дана кажњено што је упрљало собу, после недељу дана, кад је опет ступило у ту исту собу, наједанпут почело причати да ће сваки, који собу упрља, добити батине. Из посматрања личног искуства на овај начин су у детињој свести створена општа правила. Из истих разлога видимо, да се деца у отсуству својих родитеља придржавају датих прописа.

Тек сад се може рећи да је дете доспело на пут правог моралног расуђивања. Себичним побудама, побудама симпатије и привржености следују најзад први основи морала: то је разликовање добра од зла по себи и за себе, појам дужности и појам одговорности. Остаје нам још једна главна ствар да је расправимо: на који начин дете доспева до оног узвишеног стања, које од њега уистину ствара морално биће» Како долази на место себичних мотива и побуда симпатија, које смо досад описали, она чиста апстрактна претстава доброга, која је сваком човеку унутрашњи. судија, једном речју морална савест.

Ми не мислимо да се до овог коначног моралног преображаја може доћи лако. Треба много времена и дугог размишљања док. дете под сталним утицајима васпитања и захваљујући непрестаним животним искуствима и њиховим искушењима, најзад од себе: доспе до коначног моралног развитка, тј. док не буде у стању да се елиминише од свог личног интереса, независно од својих родитеља и васпитача, да цени добро по.себи и из овог апстрактног и апсолутног схватања да створи свест о дужности и одговорности. Нема сумње да васпитање може једним великим делом, наравно помажући природу, створити код детета овај коначан преображај. Кад би свест доиста могла да се развија силом сво јих размишљања и захваљујући непрестаним животним искуствима и њиховим искушењима, да би најзад од себе доспела до коначног моралног развитка, онда јој не би била потребна туђа помоћ. Али. од детета се не може захтевати апстрактан рад на један разуман. начин ако се препусти само својим силама. Један савремени педагог рекао је једном шта више:•,У основи узето, нема детињег морала; морал деце није ништа друго до морал одраслих, морал