Učitelj

Психолошки основи моралног развитка детета 733

његове средине“. Маколико да смо склони, да у питању моралних као и осталих способности, признамо велики значај природи, наслеђу, ипак се утицај васпитања и социјалне средине не показује нигде боље и очевидније него овде.

С правом примећује један педагог ово: „знамо из посматрања детињства, на основу искуства о васпитним утицајима, да дете по рођењу не доноси никакво чврсто одређење за добре и рђаве радње“. Морална свест није само дар природе, није уроЂена, није нека природна снага како то тврде присталице рационализма или филозофи из еволуционистичке школе. Морална свест је великим делом стечена способност, која се тек мало по мало образује, под одређеним условима развија пролазећи кроз разноврсне преображаје и у својим почетцима не личи нимало на коначно стање.

Без сумње, неће се у моралну свест детињу унети пуна светлост једино васпитањем, али оно може ипак да развије добре клице у души детињој. Оно може да потпомогне развитак моралних осећања и да убрза развитак моралних идеја, или бар да уведе дете у моралне истине, што би иначе ишло теже и мучније ако би се дете самом себи препустило.

Ми не сматрамо пак да се то може учинити путем претстава и појмова, дугим поукама и каквом моралном наставом, коју и званични програм прописује. Један духовити француски писац рекао је једном односно моралне наставе у народној школи: „Званични наставни планови за моралну наставу су лепи и красни, али хоће ли се мали Густав спречити да не краде јабуке из суседовог врта, ако му се дају моралне поуке о томе»“ Заблуда је, дакле, веровати, да само поучавање може поправити дете. И Сократ је у своје време мислио, да је оваква поука сасвим довољна, јер је веровао да је једна иста ствар знати што је добро и чинити добро. Дете у ствари може научити поуке о моралу, али морал не може да научи. Много пре радње и практична вежбања различитих дужности развијају у детету самосвест о његовим дужностима и одговорностима. Чак и одрасли имају о идејама морала можда тек онда јасно схватање кад су принуђени односима да врше неке дужности у животу као на пр. дужности према родитељима или отаџбини. У скромној сфери својих делатности за дете је од толико већег значаја да се редовно од стране родитеља и васпитача потстрекава на вршење добра да би у његовом духу постао појам о добру. С друге стране, ради се о томе, да се појам одговорности и дужности пробуди и све више развија. Није довољно знати да постоји морална заповест, главно је осетити се обавезним да се ова извршује. Онда неће бити више потребно прибегавати стриктној и редовној дисциплини. На њено место ће ступити лична иницијатива, релативна слобода, која се може дати и малом детету у одређеним границама. Ако се дете држи строго, ако се његово поступање ограничава несавитљивим правилима, онда дете извесно неће