Učitelj

402 Др. Вој. Р. Младеновић

(„телеологија“) питање о васпитном циљу а потом о начелима, средствима и методама за остварење васпитног циља („методологија“). За испитивање о битности васпитања узимана је у помоћ само психологија, а све остале погодбе, под којима се васпитање врши и без педагошке теорије, једва су додириване.

Најпознатији пример једног таквог педагошког система дао је Хербарт. Он је пошао од врховног васпитног циља који је обележио речима „карактерна јачина моралности“/) а његови следбеници су потом исти циљ означавали као „образовање моралног карактера“ или „морално-религиозног карактера“, како је његова школа допунила појам моралног карактера. „Морални карактер“ био је врховни принцип, из кога је Хербарт по сопственом тврђењу анализом и даљим ниансирањем појмова извео цео свој педагошки систем, принцип, из кога, како он сам каже, мора да резултира педагогика као наука. На основу такве обраде Хербартова школа признавала је само његову педагогику као једину научну и називала је за разлику од свих осталих научном педагогиком. |

Данас нам то признање изгледа скоро невероватно. Па таква „научна педагогика“ нема пре свега оно што је битно за сваку науку: нема свој предмет испитивања! Он треба тек да се изведе, да се добије из васпитног циља који је опет један субјективан проналазак. Хербартова педагогика не проучава васпитање као дату чињеницу, да би утврдила научне истине о њој, већ све закључке о васпитању изводи из субјективног циља. Ниједна друга наука, па ни оне које се баве духом и духовним творевинама људским, не поступа тако. Историја испитује историјске догађаје онако како су дати, филологија — језик, етика — морал, правне науке — право, да би најпре утврдиле истине и законе о битности свога предмета, па тек према томе да га даље свесно обрађују, развијају, допуњују. Само је педагогика стајала на несхватљивом гледишту да мора у природни развитак човеков да унесе духовне вредности и све оно што се назива васпитањем. Зар то не значи да се тај унапред створени и независно од битности човечјег бића разрађени план може примењивати али може и изостати, према приликама и по вољиг А да ли је то доиста могућнор Која је то животна заједница, било у данашњици било у прошлости, у којој не би било чињенице васпитања независно од ове „научне педагогике“ и од сваке теорије» Откуд ова заблуда у педагогици>

Одговор на последње питање треба пре свега тражити у гледишту да је душа новорођеног детета „чиста табла“ или „бела хартија“ и да свест, која се пуни разним простим и сложенијим садржајима под спољним утицајем, чини првобитну основу душевног живота. Ово гледиште које је доминирало у доба просве-

1) Ва нашу употребу речи згодније: „морална јачина карактера“.

паса кан а