Učitelj

470 Књижевни преглед

стоје под владом и управом таквих бића. Она живе, раде и мисле као човек, само с огромном моћи чије учешће може да прекине каузални ток у природи и да поквари ред у свету.“ (Стр. 21 и даље.) Овакво схватање изражено је у митолошком поимању стварности.

Даљи степен у душевном развитку постигнут је, кад се објашњење стварности није тражило у митолошким бићима, већ у једном јединственом принципу. „Посматрање света које је тако постало полазило је, задржавајући све знаке митолошког посматрања, од једне радње субјективне — посматраочеве и стављало њу за основ целокупне стварности, не схватајући притом јасно однос између субјекта који сазнаје и објекта који се сазнаје. Тако су све три основне радње душевног живота: осећање, воља и ум, уздигнути као принципи за схватање света код старих народа.“ (Стр./29,)

Сазнати идентитет вечног животног принципа одн. браме и душе, ја одн. атмана — што је изражено у основној мисли веданта-система у речима: #а! поат аз; (то си ти) и аћат ђтаћта авти (ја сам брама) — главни је циљ човечјег живота, по учењу индијске филозофије. До тога сазнања међутим, човек долази кад уклони све оно што не спада у право ја одн. у право сазнање. Сазнање добијено посредством чула, воље и разума јесте привидно сазнање; седиште правог ја одн. истинског сазнања јесте срце. Из тога се закључује да се осећање има сматрати оном душевном радњом која чини сазнање могућим.

Из посматрања јеврејског душевног живота видимо да су они вољу истакли као основни принцип стварнности. „У свом највишем облику појављује нам се ова воља при стварању. „Нека буде!“ вели се ту и све бива.“ (Стр. 38.)

Грци су узели радњу ума за основ целокупног посматрања света. На тај начин доспевају они до више обраде душевног живота, „дајући тиме основицу за целокупни филозофски развитак“. Доводећи у везу ранија схватања, писац нас сад упознаје с развојем грчке мисли која се постепено уздизала над митолошким поимањем стварности. Приказ филозофске делатности до Сократа, Сократова филозофија, битни моменти Платоновог и Аристотеловог система дати су, поред све концизности, јасно и темељно.

Хришћанско схватање света, карактеристично по цео Средњи век, уноси један нов моменат. Појавом хришћанства наиме долази се до дубљег поимања међусобне везе човека према човеку као и „опште везе човечје животне заједнице с богом“. Од коликог је то значаја по опште културни развитак, види се из следећих речи: „Смисао за догађаје који се у својој укупности одигравају међусобно тесно повезани, смисао за општу историју недостајао је потпуно. Историја света добивена је тек помоћу хришћанства и његовог дубокоумног схватања везе у животу.“ (Страна 63.)