Učitelj

Мере за површину 581

да унеколико те мере виде, опипају и замисле; али са мерама за површину ишло је тешко, те су ми биле више од штете него од позитивне користи, јер су деца бркала појмове са осталим мерама.

Лањске године, када је дошао на ред квадратни метар, помишљао сам: како да га ђацима најочигледније прикажем. Да прибегнем обичном средству, цртању на табли, нисам хтео, пошто сам био уверен да не бих постигао оно што сам желео. А и да сам се одлучио, на овај за многе предмете уобичајени и најлакши а за децу најнепојмљивији начин, као што се још и данас ради, не бих могао извести квадратни метар на школској табли у правој његовој величини, пошто је она била мања, а да га претстављају у минијатури нисам хтео, а није ни добро.

Дошао је и мај, а у мојем разреду квадратни метар још није обрађен. Крајње је време било, да се и са њим сврши. Школа, у којој сам био, није располагала никаквим мерама, изузев једног старог и пребијеног метра чији се делови нису добро познавали, јер су деоне цртице биле готово избрисане. И једнога јутра, на сахат и по пре него што ће звонити за час, седео сам за једним столом, изграђеног од обичних кратких храстових дасака, прикованих за две паралелне летве и постављеног на четири дебела неотесана храстова ступца, дубоко побијених у земљу.

Ђаци су пролазили и поздрављали, улазили у учионице и излазили напоље, неки са књигом у руци а неки без ње. Двориште школско постајало је све пуније и веселије. Сјајно мајско сунце све се више уздизало, уз пратњу птичје песме и весели жагор ученика.

Дошао је и Милош, мој одличан ђак из ЈУ разр.; изишао из учионице и држи неку књигу у рукама, прелиставајући и загледајући се у њене странице. Поред њега је стајао његов друг Раде, са којим се нешто разговарао. Постојаше мало, затим се упутише к мени: „Господине,“ рећи ће ми Милош, „када ћемо учити квадратни метар» Све смо мере учили, а ову нисмо“, показује ми прстом на страници рачунице испод слике квадратног метра. Добро, Милошу, баш ћемо данас учити ту меру.

Време је пролазило. На школском часовнику избило је осам. Дао сам знак редару да звони. Ђаци су ушли у своје учионице иу жагору очекивали наставнике. После молитве изишао сам са ђацима и са метром у руци отишли смо у дрварницу. „Шта ћемо тамо, господине»“ — почеше ме питати неки ђаци. Видећете све, одговорио сам. Ушли смо у дрварницу у којој се налазила једна стара столарска тезга. Поређао сам ђаке око ње. Узели смо две лепо углачане четвртасте танке летве.

Шта ћемо сад тор зачуше се неки гласови. Пазите, па ћете видети! рекох им и дадох Милошу метар. Мирко и Илија, нека узму тестеру!.... Ти, Милошу, измери од ове две летве четири једнаке дужине равно од по једног метра!.... Сви су ђаци упрли погледе и жељно прате рад. Одрезали су четири једнаке стране, које су ишле ђацима из руке у руку, упоређивали једну с другом и утврдили

34%