Učitelj

574 Гвозден М. Станић

своје изузетне величине он се у тестаменту на један религиознооптимистички начин захваљује Творцу на даровима с оваквим речима: „Хвала ти Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио“. Дакле далеко је од тога да је био незадовољан својом личном судбином .

Не себе ради, већ ради других Његош је „биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао““) Наравно да ове Његошеве речи доводе још у какву сумњу познату тврдњу Скерлићеву да је Његош у Горском вијенцу“ говорио кроз уста владике Данила2).

Противно уобичајеној апатији код песимиста Његош чини све што може да свој народ уздигне. У извођењу свога циља он се показује врло покретљив. Његово писмо упућено Гарашанину, ондашњем министру у Србији, садржи без мало читав просветнокултурни програм тадање Црне Горе. Један део тога писма гласи:

„Колико је год могуће било толико сам се трудио, па и сад непрестано трудим се, како бих мало помало распространио међу овим народом образованије, и на тај конац завео сам за сад мале, а по времену настојаћу основати више школе, јер сам увјерен да су оне најпоузданије средство, којим један народ до образованија и просвештенија, слједователно до праве среће доћи може; а да бих колико пре ту пожелјену мету докучио за благоразсудијо сам пошилјати за границу кад кад по неколико младића на науку. Но гдје би црногорска младеж могла лакше получити образованије ума и срца а да не изгуби ни мало од своје дичне народности, ако не у Србији, гдје се и све науке на нашем језику предају.... 8).

Варају се сви они који мисле да је мисао и старање Њего-. ево имало за предмет само судбину и напредак црногорских Срба. Утисак о Његушу као „локалпатриоти“ намеће се читаоцу његових књижевних дела због предмета у тим делима. Али када се узме у обзир факат да је Црна Гора за његову тезу, за његово учење — како би то ми хтели да кажемо — давала у оно доба најбољи фоклорни материјал, онда се и не треба задржавати на тој сумњи. Шта више из некојих Његошевих писама већином до сада непознатих видимо његову огромну загрејаност, не само за југословенством, већ и за свесловенством. Тако у његовом писму бану Јелачићу налазимо ове речи:.... ја сам истина је, с овом шаком народа, под анатемом тирјанства и шпионства слободан. Али шта ми је боље» када гледам около себе милионе моје браће ђе стењу у туђе ланце.“ (Споменица стр. 145). Из писма графу Меду Пуцићу вадимо ове редове: „Југословени силе своје не познају па и заслуге своје не виде —- стога они себе и предају слијепо у

7) Споменица Његошеза, стр. 168. — Тестаменат Његошев, 2) Историја Нове срп. књижевности, илустровано издање. 8) Спомевица Његошева, стр. 137.