Učitelj
576 Гвозден М. Станић
ж
Постоји специјалан облик Његошевог учења, постоји нешто што је надживело његов лични пример, постоји духовно врело овог учитеља, што га је учинило да буде „познат и високој инте„лигенцији и једва писменом грађанину; мио и старцу и младићу; „по три паса“ да се одушевљавају њиме у исто доба. Његове стихове рецитују у парламентарним дебатама, цитирају у научној полемици, у политичкој препирци, па чак и у личним сукобима.“ Тај облик који је Његоша учинио класиком нашим, учинио га је и великим учитељем народним, учитељем: срца, душе и разума. Тај облик познат је под именом: поезија Његошева.
Још као ученик песника Симе Милутиновића учио се Његош да цени поезију. Под воћством Симиним осетио је он драж и поезије свога учитеља и народне песме. И једном и другом, а овом последњом нарочито, био је он очаран и освојен за свагда. Искуствено проценио је њен огроман утицај на народну душу, а то се ето срело са његовим инстинктом, са његовом генијалношћу, због чега и произлази онолика сличност — чешће и позајмица како у мотивима, такође и у форми. Разлике има, али она са нашег гледишта иде баш у прилог Његошу. Јер док је народна песма по облику свом простија, док је садржајем, са васпитне стране готово наивна; дотле је код Његоша више компликованости, али и више тенденције, више моралисања. Наравно да се то у великој мери не истиче у његовим најбољим делима. Тамо где је он више уметник — а по нама и јачи учитељ — тамо то моралисање не штрчи тако грубо као у песмама по којима би Његош свакако давно био заборављен. Али баш стога што је овде био сировији, што је са мање вештине прикривао своју индивидуалност учитеља, стога нам је и лакше приступити с те стране Његошевом познавању. У песми „Мали Радојица“ имамо ово моралисање:
„Тко се роди од њина порода, нек се учи трпет ко Радоје.“
Или у „Пјесни за Виду и Мирчета:“ „Поноси се, ти крајино наша, докле рађаш онакве јунаке, као што је Видо и Мирчета, не постоје бруке и срамоте Црној Гори ни на једном крају.“
На слично моралисање наилазимо у песми „Син отачаства“, чији би се стихови, нарочито последњи, могли упутити и данашњим среброљупцима.... Затим треба скренути пажњу и већ наведеним стиховима из песме „Поздрав штиту Србобрана.“
Рекосмо да би Његош поред оваквих стихова, из којих очито избија васпитачева тежња давно био заборављен. Појмљиво, јер свака уметност сем уметности не би требала да има никакву другу тенденцију; па ако је има она не сме ићи на уштрб