Učitelj

262 Др. Никола М. Поповић

вргао једној строгој критици позитивистичко схватање метафизике свога времена и показао његову неоснованост. Позитивисте јој замерају да је мрачна, да је некорисна и да сви метафизички системи. претендују на апсолутну истинитост, иако се узајамно искључују. Вунт даје своје схватање метафизике, по коме је она по својој суштини пролазна. „Метафизика“, вели Вунт, „претставља покушај једнога времена, да се на основу целокупне научне свести тога времена или на основу нарочито истакнутих научних сазнања у томе времену изобрази једно схватање света као целине које у себи уједињује саставне делове појединих наука“. Таква нова метафизика налази се, учи Вунт, у постојању и она ниче заправо на земљишту позитивних природних наука. Отуда Вунт назива претставнике позитивизма, то јест оне философе који су поред наука одбацивали. философију као самосталну науку, а то су: Хекел, В. Освалд и Ернест Мах, „метафизичарима против своје воље (Мегарћучкег мдег М'Шеп)“. Према структури метафизичког мишљења разних времена. Вунт разликује три епохе у историји метафизике: епоху поетичке метафизике, епоху догматичке метафизике и епоху критичке метафизике. Прва епоха обухвата време грчке философије до Платона; Платон, Аристотело, Лајбниц, Спиноза и други чине тип догматичких философа; философи после Канта чине доба критичке метафизике. Кад посматрамо она три позитивистичка „метафизичара против своје воље“ са гледишта логичке структуре њиховог мишљења, онда по Вунту Хекел спада у групу философа из поетичке епохе, Освалд у групу догматичара, а Е. Мах у групу критичких метафизичара. Вунтово схватање метафизике није тачно, али је ипак с обзиром на цветање метафизике у савременој философији од нарочитог актуелног значаја, због чега заслужује да се особито истакне.

Вунт је особито заслужан за психологију, и у историји ове младе науке он заузима прво место. Психологија по њему стоји у нераздвојној вези са философијом по томе, што нас она „непосредно оспособљава за философију.“ Она је неопходна припрема за философију, те се философ без познавања психологије не може замислити. Вунт је био професор за философију на лајпцишком Универзитету од 1875 па до своје смрти 1920 године. Његов рад на психологији дели се у две епохе. Прва епоха обухвата доба од 1875, када је Вунт основао први институт за експерименталну психологију, па до 1900 године, када он препушта свој институт својим млађима, а сав се посвећује раду на своме монументалноме делу „Пси-