Učitelj

Циљ васпитања у светлости социологије 587

тако јаком кохезијом да се једно без другог не може ни замислити. То је акција и реакција тј. јединке сачињавају и утичу на друштво, а друштво на јединке. Индивидуа је елеменат друштва, који сам за себе не значи ништа, а удружен много и све. И теорија социализма и индивидуализма на исти начин поставља и решава проблем. Неки друштво претстављају као органа јединке узимају као његове функције; срган без функција је мртав, а функција без органа нема. "Социјална свест је синтеза индивидуалних, али тако да она чини једну хомогену, јединствену и недељиву целину. Друштво што год чини све чини из дубоког уверења да то користи јединки. Интереси друштва и јединке се не сударају, већ напротив поклапају. Друштво је живот јединке, спас човечанства, мати идеала и зато се оно високо уздиже над јединком. То се мора схватити, разумети и „одобрити.

Динамички детерминизам је социјални закон, који узима васпитање као једну социјалну појаву. По Диркхајму, главна карактеристика васпитања је: једнсликост и разноликост. Има известан број идеја, осећања и радњи од опште вредности за све људе, свију сталежа и народа; има нешто што је основно, што је битно, што је заједничко свима љуима на земљи; заједнички погледи на живот, на свет, на човека и на сколину све се више у друштву утврђују и изграђују. Разне међународне институције и њихове функције најбоље говоре у прилог ове тезе. То је једноликост васпитања, које признаје један идеал заједнички свима људима и тај идеал мора васпитање развити, проширити и учврстити. Овај идеал се пење и иде до извесне границе па дође до места изнад кога даље не може ићи. Одатле почиње разноликост у васпитању. Свако друштво има своје законе, норме, обичаје и схватање, које ствара нове васпитне „захтеве. Због тога се мора васпитање диференцирати и прилагодити новим приликама и потребама дотичне социјалне заједнице. Разноликост социјалних потреба и захтева ствара разноликост у васпитању, а неизбежна је социјална појава и потреба да се васпитање оријентише према његовим захтевима и потребама. Неспособност омладине за живот и за самосталнији рад, о којој се данас тако много говори, долази отуда што се не поштује и не примењује овај тако неумитни социјални закон. Овом социјалном схватању и једноликеости и разноликости васпитања одговарају психолошко-етички погледи на васпитање и његов циљ. Први говори како долазимо до знања и зависи од психологије учениковог духа, који је подложан сталним и општим психолошким законима за све људе заједнички и једнаке, а други су производ социјалне средине, која се мења и ректифицира. Једноликости у васпитању одговарају психолошки захтеви и они су општи, а разноликости одговарају етички захтеви и они су променљиви. О овој чињеници циљ васпитања па и сам процес васпитања мора водити озбиљног рачуна. Мако би се Диркхајмов динамички детерминизам могао и критиковати што јединку рачуна као обичног роба друштва, без икаквог права а безброј ду-