Učitelj

586 Живота Марковић

датих социјалних чињеница па комбинацијом ствара нове. Поред све Диркхајмове диаелектике први је начин много бољи и за њега се морамо без дугог размишљања одлучити и њега изабрати. Какву поуку из ових социјалних закона можемо извући да би нам она служила да одредимо што боље и што прецизније циљ васпитања» Видимо да се по њима друштво сматра као нешто што је „богом дано“, као нешто у коме живот почиње и у коме се свршава и као неки уман владар, који све своје способности и сва своја права ставља на корист и добро свију грађана. Друштво је алфа и омега целокупног људског живота. То мора знати и о томе мора водити рачуна наука о васпитању.

Много важније је питање: однос јединке и друштва. Много је мастила по њему просуто, много је речи за њега изговорено и многи су умови ту битку водили, па ипак то питање као да ни до данас није дефинитивно решено. Нигде већег антагонизма, нигде Реће антиномије него што је то свде случај и то само са теориске тачке гледишта, док у пракси влада пуна хармонија и највеће јединство. Једни истичу друштво над јединком, други обратно јединку над друштвом, а трећи са геслом „сваком своје“ теже да измире оба ова гледишта. Од правилног решења овог питања зависи „опстанак и развитак саме социологије, а од тога ће свакако зависити и циљ васпитања, који се може правилно само тада решити, ако поставимо правилно становиште са кога ћемо ово питање посматрати. Услед различитог схватања овог проблема у васпитању се јављају и различите тежње, јер васпитању није све једно, шта ми у васпитању више истичемо, да ли субјект кога васпитавамо или друштво ради кога ми њега васпитавамо. Да би овај однос поста"вили на право место морамо се строго држати социјалних принципа и закона, јер социологија је без сумње најпозванија и најмеродавнија „да га решава. Поменућемо два различита гледишта: статичко и динамичко. Прво гледиште истиче јединку над друштвом и сматра је као „покретачки и стваралачки акт друштва“, а друго гледиште сматра друштво из кога јединка произлази и у њ улази. Без сумње је јединка потчињена друштву и њему дугује све што има, зато је . динамичко гледиште много исправније. Постоје такође и два про"тивречна закона: закон прогресивне асимилације и закон прогресивне диференцијације за решење овог проблема; први тежи да што јасније прикаже идеје друштва које свуда господари, а други насупрот томе ставља јаке и опробане индивидуалитете. Нема никакве антиномије између ова два закона. Друштво потпомаже јединку, а јединка друштво. Одиста ово питање је могуће овако само у теорији посматрати, док у пракси то не постоји. Изоловану јединку могуће је само теориски посматрати, док она уствари живи и дела за друштво. Данас се друштво схвата као измирење односа друштва и јединке. Живот, рад и развој појединца не сме се схватити индивидуалистички, већ у духу социјалне заједнице. Социологија има две битне ствари: јединку и друштво, а то је нешто са