Učitelj

598 Милица Цветковић

немају ни кутка, где могу своје драгоцености да сачувају од разорних ручица мале браће и сестара, имају сад овде једно месташце за своје мале светиње. Шарене траке, сличице, бојице и томе слично, јесу доказ, да је школски разред деци постао дом. Али и сваки члан групе има по један посао. Једна група се стара о свескама и другим стварима, друга о цвећу, једна о столу, орману, кључевима итд. Успех од ове поделе група био је за мене неочекиван. Тешкоће око дисциплине, које су се указивале на почтку школске године, биле су савладане, а и у настави се добро напредовало. Јасно је, да се и у групама покаткад морају отклањати трвења. Али то су већ питања, која имају општи значај. И тако је овде отворен терен практичном васпитању за државног грађанина. Истичу се питања: зашто да ја слушам вођу групе» је ли он нешто више од нас2, зашто се мора већини покоравати2, и томе слично. Такви обрти у заједничком школском животу постају за децу прилике за социјално делање. Разредна заједница је за децу мала држава.

Овај начин поделе рада и образовање група веома утичу на уредно, и тачно посећивање школе. Свако дете се ту осећа безусловно потребно и увек пролива сузе ако мора изостати. Она, која су долазила у школу доцкан, знатно су се поправила и ми поступамо с њима с највећим стрпљењем. Мора се управо имати на уму, дау већини случајева за њихово задоцњавање носи кривицу родитељски дом.

Чинила сам различите покушаје са стварањем група. Ранијих година сам такође покушавала, да се бирају цедуљицама и избор врше месечно. Али сам од тога одустала; деца нису зрела, постоји и антагонизам међу децом, неко хоће да избере своју пријатељицу, другарицу, а и родитељи се каткад мешају. На основу ових искустава допуштам, ако не постоји нарочити разлог, да ове слободно удружене групе и даље постоје без новог избора. А у интересу заједнице и саме деце потребно је, да се она васпитавају у сталности и истрајности зато не треба често мењати склопљену групу. А и дужности не треба лако да се мењају. Јер, иако је раније била реч само о томе, да се код деце ствара радост сарадњом, сада се истиче васпитни значај дужности. Мала је то дужност, коју пеудете овде и то само изабрало и вршило, али је сад мора стално испуњавати. Као за сву децу, тако је управо и за абнормалну децу неговање навика за чистоћу, тачност, уредност, истрајност итд. од сасвим особите васпитне вредности. Добровољно вршење дужности образује вољу и јача особито осећање одговорности. Ако затим додамо још, колико само васпитање воље лежи у добровољном уређивању деце у групе, онда се додуше не може нагласити вредност такве животне заједнице. Самоуправљање, које се ту вежба, јесте слободно васпитање, самоваспитање. А једна правилно схваћена самоуправа захтева од ученика много интензивније и активније вољно делање. Изнећу само један пример: Кад деца за време одмора морају остати да седе, онда свакако неће бити много повода за њи-