Učitelj

756 Јован Малезановић

У основној школи читање се највише мора изводити наглас. У букварској настави изводи се да би се лакше створио опажај слова и речи. Опажаји су јачи уколико се изводе са учеством више чула. Осим тога, сама је природа читања, аналого говору, у гласном изговарању написанога. Код букварске наставе, артикулација прве и перцепција друге речи иду споро, а кад не би постојала артикулација, која је асоцијација звука са графичком претставом, схватање речи било би отежано, јер би се у свести мешали опажаји првог и другог графичког знака — слова. Но и ту, макар да је изговор први, већ почиње значај читања у себи. Пошто се прва фаза везивања слогова (везују се увек без пауза — значи, дуже се) прешла, долази се на други степен читања, на бржи изговор појединих речи. Прва је фаза кратка, док се друга протеже на целу прву годину. Прва је фаза више слоговна (али, опет се напомиње, не слог по слог, већ су слогови развучени и тако се без пауза везују), док друга изговара већ речи са тачним акцентима. На првој се фази уочавају графички прикази слова, однос њихов, правилан изговор слова, а кад је ово пређено онда се више реч не отеже слоговно, већ се чита онако, каква јесте. Сад ово читање речи може да буде спорије или брже, — зависи од механизма уочавања графичких знакова и везивања њих са говорним органима. По Бинету, четири су ступња развоја при читању (а њих смо и ми у нашој пракси опазили): споро (7—8 год.), споро или окретно (8—9 год.), окретно (9—10 год.) и експресивно (10—11). Сваки од ових ступњева захтева већ од ученика читање у себи. То је несвесно читање у себи, јер док се не изговори једна реч (н. пр. код спорог), она се већ опазила, иако потпуно одређеног значења још нема, док се не изговори. Но и тада, ако наставник ради на томе да деца тачно акцентирају речи, читање у себи врши се, јер је опажај графичких знакова већ у свести постао једна одређена претстава нечега. Иначе, ако му се не скрене пажња, дете ће и на најсавршенијем ступњу гласног читања, при експресији, разумевати прочитану ствар тек онда, кад је изговори. Осим тога, оно није у стању да опажајем слова одмах створи претставу ствари на коју се слова односе; оно не може да у свести, без мицања усана и језикова рада, осети значење прочитане речи или целине.

Отуда видимо, да они који нису вежбали читање у себи, не могу написано да схвате, док га не прочитају тј. док претставу графичких знакова не изговоре, те тако на свој слушни орган не добију претставу написанога. На почетном ступњу читања, док је циљ да се уочавају графички знаци, њихове комбинације и правилан изговор слова и речи, боље је запослити што више чула, а после, кад је првенствен не знак, већ смисао, такође је добро запослити више чула, само се, при читању, са тим не сме претеривати, да се не добије тип, који ће написано добро и лако схватити тек ако га изговори. Такав је послужитељ моје школе. Он је самоук. Кад чита