Učitelj

сл и)

Читање у себи

миче уснама и вели: „Боље знам шта пише“. Рекао сам му да затвори уста и да чита без мицања језика. Ненаучен, њему је то брзо постало досадно, јер се мучио око схватања речи. Тада је опет почео по старом. Кад би хтео, вежбом би се могао одучити од тога. Потребно би било да чита у себи прво речи, док се не навикне схватати написано без рада говорних органа. Али он то неће, јер, вели: „Свеједно ми читао у себи или овако“.

Но то не може да буде свеједно. Читање наглас добро је и, видели смо, има својих врлина; без њега се управо не би научило читати. Али оно употребљавано увек штети, јер се ученик не навикава читању у себи, које такође има својих врлина.

Кад неко чита наглас, умори се пре од онога ко би читао у себи, јер се гласним читањем покрећу уста, што није без извесних напора. У животу се мање читају кратки чланчићи, као што је у школи; тамо се некад може остати сат-два на том послу. Најзад, животни принцип, који истиче потребу читања у себи, наглашен је довољно већ тиме, што се у животу скоро увек чита искључиво за себе тј. у себи. Осим тога, човек се читањем у себи боље усредсреди на оно, што чита; обрати сву пажњу ономе, што чита; удуби се у ствар.

Гласним се читањем учи читати, — зато се оно и врши, а читање у себи, због важности, такође се не сме запустити.

Читање у себи могло би се већу П разреду почети. Деца су тад унеколико већ савладала почетни механизам читања. Показати им како се то ради, рећи да не мичу уснама и да читају. Испрва ће, разуме се, ићи теже. Али ако смо читање речи у почетку добро обрадили, пазећи на акцентацију, ствар неће бити компликована. Узмимо једну реченицу, прочитајмо је у себи, а после је наглас поновимо. Онда чланак. Њега ћемо препричати. То је проста ствар за коју не треба никаквих нарочитих упутстава ни директива. Но, иако је само извођење просто, ипак се не врши или се врши слабо. Читању у себи кроз школу се обраћа врло мала пажња. Доказ је мицање устију и код доста људи, који су прошли основну школу.

Контрола успеха изводи се из препричавања садржаја прочитане ствари. Испрва се мора пазити и на децу да не отварају уста, а касније то није потребно, јер смо се уверили да су деца научила и такво читање.

Пошто је читање у себи део читања уопште, то ћемо унеколико изнети своје назоре о обради читања. Ствари које се читају двојаке су: поучне и забавне“) Поучне немају тенденцију моралних заповести; то су примењени делови из наука прожети интересантношћу. Они се обрађују да би појачали претходна излагања наука. Забавне ствари, пак, уводе у књижевност; — то је књижевност за децу. Она мора имати у себи примесе лепога и пригодног за децу. пластике у описима, живост излагања, чистоћу језика, добро одабране мотиве. Ма да сиромашни дечјом лектиром, више имамо за-

1) Мисли се на штиво из читанака.