Učitelj

Француска педагогика 131

Напослетку, педагогика је истовремено и филозофија и наука о васпитању. Филозофија је кад су по среди циљеви или боље рећи највиши и једини васпитни циљ, а наука кад се тиче одређивање средстава, поступака или метода, помоћу којих се хоће да оствари и постигне истакнути и прецизирани васпитни циљ. Филозофија васпитања није савршена, јер ће се увек расправљати о крајњем васпитном циљу. Да би се сам проблем правилно схватио, потребно је претходно знати тачан смисао речи цивилизација тј. ако је цивилизација васпитање, које стоји на домашају сваке индивидуе и у којој свака од њих учествује према сопственој моћи. Рат требно је знати циљ коме она тежи, као и покрете које у себи има. Ми смо у погледу цивилизације, као што је војник једне модерне армије у погледу велике битке, у којој он игра своју улогу. Он не познаје и не прати разне перипетије те битке, не види њен исход, нити зна да ли добија или губи. Али, ако војник може вршити свој задатак, жртвујући се циљу који не познаје, чак и не трудећи се да га упозна, једна индивидуа може учествовати у васпитању напротив само онда, ако је свесна циља и предмета цивилизације, којом ће се користити и којој ће обратно служити. Друкчије речено, — васпитање претпоставља једну филозофију васпитања, која му одређује предмет и гарантује његову вредност.

Ова филозофија у многоме превазилази важност науке о васпитању или васпитне технике. Јер, пракса нема у себи вредност; она је увек потчињена једноме циљу. Њен је успех у томе да ли ће постићи тај циљ. Мала ће вредност бити ако будемо имали једну савршену инструменталну педагогику, која ће нам лиферовати практичне и способне људе свију родова, ако би васпитни циљ сам по себи значио нешто друго, ако би његов задатак био: да формира људе чврстога духа и прекаљеног карактера и ако би то имало већу вредност за друштво, као и за сваку индивиду посебице. Само је она педагогика права и истинита, која у себи носи идеал, коме су потчињене све васпитне праксе а не она која је до детаља усавршила своју праксу и у том погледу показала најбољи успех. Шта више, у педагогици не треба одмах тражити непосредни и блиски циљ, на пр. да се индивидуа моментално извуче из какве неприлике, да зна себи зарадити хлеб и др., већ узвишенији и даљни циљ, који ће човека оријентисати на његовоме путу и оспособити га да У својој средини, ма каква она била, постигне највишу животну форму. Разликујмо, дакле, теоријску педагогику, која тражи систем, од практичне, која само истражује васпитне поступке и рецепте. Прва је филозофија а друга наука о васпитању, која се назива позитивном или практичном.