Učitelj

286 В. Зјењковски

„црнци“ или ученици другога реда; сва деца траже да се према њима паметно и са добрим жељама понашамо и чим су деца слабија, дефектнија, чим су више изостала, тим је улога школе у њиховом сазревању озбиљнија и са више одговорности. Једно треба признати, да развиће интелекта не може бити одвојено од целосног развића личности. Издвајање интелекта и сусређивање све пажње школе на интелекат не само да повлачи немарно понашање према другим силама душе, не само да их слаби, већ пустошећи душу на рачун интелекта слаби и сам интелектуални живот, развија процесе усвајања на рачун стваралачких процеса. М овај главни став, који одређује заснивање питања о задацима школе, понаша се подједнако према свој деци и ниуколико не може да се поколеба фактом различите дечје обдарености.

Школа мора да се бави наставом: то је њен нужан и неизбежан задатак. Али настава у школи не треба да буде на првом месту, она не одређује њен основни план. Школа мора да притекне у помоћ младежи баш у ономе у чему она потребује помоћ, она мора да заштити и ојача у младежи стваралаштво, извор стваралачке енергије. То је главко, то је основно у школском раду. Јер се улога школе у развијању деце и младежи у томе и састоји, да притекне у помоћ њиховом самосталном животу и њиховом стваралачком раду у периоду зрелости. Ради тога је нужно развиће све личности, као целог сног бића, само се ваља одрећи идиличног схватања нашег бића, идеје хармониског склопа личности, њеног хармониског развића. Наша је личност извесно органско јединство, у коме, као и у сваком организму постоји хијерархиски строј: неке функције имају главно значење и њихово нормално развиће обезбеђује здравље, друге имају значење другога реда и њихово слабљење не доноси ништа судбоносно. Школа природно мора да управи своју главну пажњу на развиће стваралачких сила, на заштиту стваралачког језгра личности; разуме се, да се овим не одбацује утицај школе и на растење других сила у детету. С ове тачке гледишта настава се у школи ставља на друго место, зато што се развиће ума у нормалним условима врши и само по себи и зато што се интелекту не може дати централно значење у систему душевних сила. Развиће активности тако исто не може да се истакне на прво место из истих узрока и на овај начин се одбацује и педагошки волунтаризам, који је тако модеран у наше време. Са стваралачким језгром наше личности, са њеним стваралачким силама стоји у најтешњој вези емоционална сфера, од чије болести и здравља зависи не само наша психичка равнотежа, већ и продуктивно делање. Школа мора имати задатак да штити здравље емоционалне сфере, само то не треба схватити у духу сентиментализма. Не култ осећања, већ емоционална култура, не неговање