Učitelj

416 Надежда Петровић

се разумети тек ако се познају најпре рецептори и њихови стимули. Уопште, механизам простога рефлекса, који је база свега функционисања у организму, подразумева: рецептор (чулни орган), један низ кондуктора (периферни и централни "нервни систем) и ефектор (мишиће и жљезде). Уотсон даје аватомску и физиолошку студију свих ових елемената по реду као увод за психолошке студије организма као целине. Овај увод, који обухвата око две стотине страна, половину књиге, «садржи материјал који се налази и у физиолошкој психологији, ничега специфичног за бихевиоризам.

Други део књиге посвећен је студији „неученог понашања“ (штмеагпед ђећамог): емоцијама и инстинктима, затим навикама, и то експлицитним и имплицитним навикама. Наслећени модуси одговора (емоције и инстинкти) и стечени модуси одговора (навике) тако су, каже Уотсон, испреплетани у нашлем животу, да је један од најтежих задатака издвојити их и разграничити. — Нарочиту пажњу заслужује његова концепција емоција, инспирисана Каноновим испитивањима. Емоција, као реакција чији се делови одговора јављају са извесном сталношћу, регуларношћу и приближно истим редом, разликује се од инстинктивне реакције тим што су прилагођавања изазвана стимулом унутрашња и ограничена на тело субјекта — претстављају поглавито промене висцералног и грандуларног система, док инстинкт — чија активност припада највише пругастим мишићима — претставља прилагођавање на објекте организма као целине. Навику карактерише као „индивидуално стечени или научени акт“, те према томе свака активност која не би била наслеђена потпадала би под навику. Навика се, пак, од инстинкта разликује само својим начином постанка из рефлекса, елемената који су јој заједнички са инстинктом, и редом којим се ови елементи уплићу — управо, код инстинкта су оба, и начин и ред, урођени, код навике стечени. Резултати Уотсоновог испитивања (као и других бихевиориста) у овој области од велике су вредности. Одређивање домена инстинктивних активности и навика вршено је поглавито генетичком методом. На малој деци, новорођенчади, у болници вршене су серије огледа, чији опис и резултате излаже Уотон; ови огледи су показали да су многе од оних активности које су се сматрале за инстинктивне, у ствари, стечене навике. ТГенетичком методом покушао је Уотсон доказати да су три најранија типа емоционалне реакције: страх, гњев и љубав. Под овим изразима он подразумева само оно што се може свести на изразе ситуација — одговор, те и питања у вези са њима су: 1) који их стимул изазиваг 2) какви су одговори» (тј. које мускуларне и гландуларне реакције) 3) у које се доба најраније јављајуг — Споменимо још да Уотсон придаје врло велику важност условној емоционалној реакцији: ситуација