Učitelj

Бихевиоризам и сродни правци 417

која сама по себи није изазвала емоционалну реакцију изазива је под утицајем фактора околине (код једанаестомесечног детета страх од пацова јавља се тек кад се пацов приказао заЈедно са јаким звуком, који увек изазива емоционалну реакцију страха). Све друге форме емоција јесу ставови (ашдез), консолидације емоционалних, инстинктивних и хабитних фактора. Дужност је психолога да одреди значај који имају поједини од ових фактора у свакој од ових емоција.

У односу на своју студију о емоцијама сам Уотсон каже у примедби: „Кроз целу главу спровели смо физиолошке појмове у бихевиористичкој студији емоција. Можда смо начинили утисак као да пишемо физиологију емоција. То није случај. Сасвим је могуће за испитивача бихевиора који савршено не познаје симпатички нерви систем, жљезде ни глатке мускуле или чак ни централни нервни систем као целину, да напише скроз разумљиву и тачну студију емоција — типове, њихове везе са навикама, њихову улогу итд. Ми смо покушали да вежемо емоционалну активност са физиолошким процесима, зато што такве формулације изгледају сад практичне, а не само чисто спекулативне“ (стр. 215).

У својој генетичкој студији инстинката У. се руководи проблемима који у овом домену занимају једног бихевиориста нпр. има ли важних варијација у инстинктивној организацији и да ли се оне могу искористити у развитку детета» израдити животну историју група инстинктивних активности да би се имао индекс за нормалну развијеност детета у разним „добима; открити скретања код инстинката и омогућити њихову социјализацију или уклањање итд. Али је, да би се на та питања одговорило, потребан још дуг и исцрпан раду правцу показаном од Уотсона. — Овом приликом он даје и критички преглед рада на пољу инстинката. Настоји да докаже да су код човека инстинкти у обрнутој сразмери са навикама и да већина активности које се сматрају за инстинктивне јесу, у ствари, консолидације инстинката и навика, у којима предоминира или једно или друго (тако нпр. у материнском инстинкту, у инстинкту за украшавање, у инстинкту за чистоћу доминира, према његовим испитивањима, навика).

Прелазећи затим на проблеме навика, међу којима У. разликује експлицитне (закључати врата, играти тенис, говорити итд.) и имплицитне (навике мускулатуре и жљезда), он испитује стицање и консервацију („памћење“) експлицитних телесних навика. Овде су интересантни његови експерименти за генезу извесних координација ока и руку код детета. Курву стицања телесних навика изводи на учењу стрељања из дугог енглеског лука, а закључак ових испитивања тијабе тијап4:85 примењује на несистематско стицање навика у свакодневом животу. — Како је овај домен најприступачнији експери-

Учитељ 27