Učitelj

428 Надежда Петровић

лим бихевиорима. — Друга примедба односи се на сам предмет посматрања, који је по Уотсону бихевиор човека. Да ли ми заиста можемо посматрати бихевиор људи» јер, ако је он у ствари покрети руку, мускула, лица и целе појаве, као што то узима бихевиорист, које ће нам посматрање пружити разлику између покрета једног аутомата и покрета једног организма» Јер извесни покрети добијају назив бихевиор само помоћу једног идеалног становишта, а не помоћу посматрања. Мора се признати, допушта и Сн., да је Уотсон покушао да мало прецизира појам бихевиора приликом разграничења физиологије од психологије као науке која се бави само оним што организам као целина обавља. Али се онда намеће питање: да ли се ово јединство живог бића има схватити као појава међу другим појавама» Овај проблем је сасвим аналог проблему каузалитета код Јума: као што каузалитет није феномен међу другим феноменима, што је, вели Сн,., Јум тачно опазио, тако ни бихевиор није феномен међу другим феноменима и не сме се тако сматрати. Бихевиоризам то није увидео и зато је учинио кардиналну грешку. Али бихевиоризам није погрешио кад је бихевиору дао толику важност, јер је он једна тачка гледишта која тек омогућује психологију као науку; исто тако је Кант схватио каузалитет као тачку гледишта са које се тек имају посматрати феномени, исправљајући Јума, који је, не нашав каузалитет међу феноменима, прогласио га за илузију. Али овако схваћен бихевиор као тачка гледишта, иако има права да се постави као основ психологији, одговара потпуно „свести“ схваћеној на исти начин — као идеална тачка гледишта. Сн. приписује у заслугу Уотсону што је управо открио да се свест не мора схватити као феномен. Сад је само питање: која је тачка гледишта, ако баш и не признамо свест као чињеницу, погоднија као полазна тачка психологије — и да ли и у том смислу свест није неизбежна»

Екстремни бихевиористи, као што је Вајс, сводећи бихевиор на кретање електрона и протона, а све психичке феномене на интеракцију истих, у самој ствари негирали су и психологију као засебну област проблема, а тим онда и сам бихевиоризам. „Онда може психологија да мирно преда свој задатак физици, али онда нема смисла више писати књиге и чланке по часописима који су посвећени психологији као науци“ (стр. 171). Други свеснији бихевиористи, увиђајући ову тешкоћу, протестовали су против свођења људи на агрегат електрона — протона. Олив Рајзер се овако изјаснио: „прави проблем је, ако је стварност електрони и протони, чему онда индивидуално-социјални аспектр“ Јер, у истини, он је онда сасвим илузоран. И онда сасвим умесно додаје Сн. да се решењу психолошких проблема није ни за корак приближило