Učitelj

Школска криза 405

коће у полагању завршних испита и стицању диплома. У једној младој Држави као што видите, школа је постала баук и опасност! Чудан парадокс времена у коме живимо!!...

6.

Има пуно „добронамерних“ и умних људи у нас који предлажу основно мењање карактера појединих школа: претварање гимназија у занатске, стручне и професионалне школе, редуцирање универзитета и т. д. Међутим сви ти „добронамерни“ људи не виде да се сличне појава т. ј. све већи прираштај неупослених јавља и код заната, у трговинама, земљорадњи, индустрији и т. д. Све гране привредног живота су под притиском све већег броја оних који траже посао. Та је авет закуцала на врата свих институција и облика социјалног живота, који се трза и угиба у једном судбоносном превирању без јасно изражених тенденција и перспектива. Уплашени тим перспективама ми потежемо оштрицу ножа на школу гледајући у њој праузрок зала и правимо логички један чудан и погрешан закључак, на име, да су беспослени школовани људи већа социјална опасност од беспослених нешколованих. При том заборављамо јединствене историјске лекције о социјалним потресима и залима, које су у даљој и ближој прошлости стварале баш те масе избезумљених, нешколованих, непросвећених... Али — тако је то кад се данас школовање своди само на припремање за службу и професију. Школа, до душе — не поричемо ни ми то — дужна је да итакве кандидате припрема, али није то њена бишна улога. Школа је нешто знатно више! Она је у суштини етички појам. Васпитање, педагогија, етика и психологија. Она је, најзад, Култура у најлепшим смислу речи. И према овоме — где је већа опасност» У школованом или нешколованом човеку2 Одговор није тежак. Мрачне социјалне перспективе и привредно — моралну депресију данашњице боље ће разумети и издржати просвећен човек но аналфабета!... Резигнација и очајање неупослених интелектуалаца (чега се плаше највише ти „добронамерни“) мања је опасност од беса и гнева гладних а непросвећених...

Школа је на послетку и право грађана у једној културној земљи. Негирати или сужавати та права значи у најмању руку кочити прогрес и враћати се назад — периоду мрака у душама и духовима. Светлост Културе не диже се од углачаних паркета, са блиставих кубета облакодера, са асвалта и високих димњака, већ култура зрачи из духова и душа. Бити против великог броја школа и великог броја ђака значи, дакле, бити против културе и прогреса; против светлости а за мрак. Са тиме смо, мислим, сви — начисто.