Učitelj

476 Уморни живота

бележи овај закључак са задовољством и овим се придружује многобројним манифестацијама признања и дивљена делу и животу г. Б. Поповића.

Свет. О. Аврамовић.

отет нато

УМОРНИ ЖИВОТА БЕНИ БН АЕ Е Сретен Аџић

Наша педагогика претрпела је ових дана знатан губитак. Један од најбољих савремених наших педагога, Сретен Аџић, оснивач и дугогодишњи управитељ Мушке учигељске школе у Јагодини. умро је 9 децембра 1933 године у Београду, и сахрањен на тамошњен гробљу уз учешће својих ученика и пријатеља.

Сретен Аџић није био обичан школски радник, чији се посао ограничава на вршење свакодневних школских, друштвених и породичних дужности. Посмртни говори, које су над његовим одром одржали његови ученици и поштоваоци, као и овај некролог, који му, на молбу редакције „Учитеља“, пишем као његов ђак и наследник, нису уобичајени акт куртоазије према једном честитом мртвом старцу. Покојник несумњиво спада у оне одабране просветне трудбенике, који су оставили за собом, на просветној њиви, дубоке бразде и који су у свом животу крчили нове путове и отварали нове хоризонте. Што се његово име у јавности није много истицало, то се објашњава његовом необичном скромношћу. Више од двадесет година стајао је он на челу једног реномираног просветног завода чији је углед прелазио границе предратне Србије, као способан организатор кога је свет високо уважавао. А кад је тај цењени организатор, по својој жељи, напуштао град, у коме је провео две деценије, пријатељи његови договорише се да му приреде опроштајни банкет. Други би човек свакако искористио ову прилику да се што више пропне изнад осталих и направио би велику галаму да пред светом истакне своје заслуге. Он је једноставно наредио да се банкет не приређује и отишао из града невиђен и неопажен. Ето зато није много познат. Целога века радио је стрпљиво и неуморно али повучено и тихо. У тишини је и умро.

Када је негдашњи србијански Министар просвете Андра Ђорђевић својим законом од 25 јула 1898 год. установио учитељску школе с интернатом у Јагодини, и поставио јој за управитеља Сретена Аџића, професора Учитељске школе у Алексинцу, онда је за смештање нове школе била одређена једна стара зграда бившег окружног начелства са његовом апсаном в коњушвицом, а око зграде била је пуста општинска цољана, покривена коровом и баруштинама. Од тог старог и запуштеног здања Сретен Аџић створио је најбољу српску учитељску школу, коју је посетио чак и један професор Сорбоне из Париза и коју је Бугарско министарство просвете нарочито проучавало и копирало. Од оне пак коровљиве пољане сторио је диван украсни врт и у њему подигао угодне пољске учионице какве нема ниједна школа у нашој земљи. И да није ништа друго учинио, ово његово дело само за себе било би довољно да му обезбеди трајан спомен у историји наше просвете.