Učitelj

Криза педагогије 581

истављају се, тако, тежње и смерови који само ремете, збуњују и искривљују пут. Јер је криза човека, очигледно, у свим тим искривљеним, повратним настојањима; а где је криза човека ту је и криза педагогије. Дете постаје, на неки начин резервоар који се пуни садржинама, потеклим из човека и путем ретроспекције убациваним. Природно је онда, да ова два — „изма“ утичу на расну линију педагогије и својим насилним обртањима праве кризу и хаос.

Ова, врло модерна и врло хучна и рекламска, настојања индивидуалистичких тежњи да се дохватимо неке основе и неког темеља — показују само слабост савременог човека. Зауставило се на сексу; зауставило се на једном осећању инфериорности, у основи не нормалном; зауставило се у ствари, на пешчаним темељима на којима све зидано има да се руши и сруши.

И, као да се бескрајни умор савременог беспућа огледа у овим тежњама: човек уморан од претераног иншелектуализма, налази у слабостима воље, дакле у једном дегенеративном волуншаризму, изворе за нова објашњења и нова схватања. И ту не доспева даље од, на себе повраћеног, лика сопствене слабости и признања да себе своди на врло примитивне инстинкте или на изузетне појаве. И природно, јавља се ново освртање и тражи нов наслон. Уморна мисао и истрошена воља обрћу се над — личном. Колектив постаје спасоносни лек.

4.

За педагошку кризу тиме се појављују нови елементи. Пут од детета човеку води сада у колектив, извор и утоку живота, назначење човека, над -личну силу као сврху. Слабости индивидуализма хоће да се превазиђу указивањем на „социално“. У кризу педагогије улазе сада, сем модерног фројдизма и адлеризма, као израза индивидуалистичких стремљења, још и сви социално настројени — „изми“.

Пред нама су, данас, у жестоким сукобима и у превирањима и формирањима, стварања и покушаји којима се тежи остваривању колектива. Ми смо сведоци тог бивања, савременици тих криза, очевидци тог превирања. Високи и модни поклич „социалнога“ данас господари; људи гледају у тим борбама, супротностима и стварањима нове наде за свој умор, своју немоћ, своју празнину. Масе су у покретуиу грозници, криза врхуни.

Педагошка мисао, природно, не може остати страна свему томе. Мисао утапања јединке у колектив одређује и нову педагошку формулу за образовање човека, и нови педагошки идеал. Очевидне слабости и немоћи индивидуали-