Učitelj

Психоанализа 611

такви јесу дакле психогеног порекла, а не физиолошког, органског како се то држало у психијатрији пре Фројда, која се ослања на физиолошку психологију. Ово откриће, по коме нервни поремећаји могу бити изазвани чисто душевним алтерацијама, и који се према томе имају лечити непосредним утицајем на саму психу, претставља, по речима Алфреда Адлера, један снажан корак напред у области психијатрије.

Даље испитавање психонеурозе довело је Фројда до сазнања да неурозе увек или скоро увек изазива сексуални нагон, који не може да дође до свог задовољења. — Заустављајући се на тој чињеници Фројд долази до закључка, да су и његови учитељи, несумњиво, морали знати за улогу сексуалног нагона у постанку неуроза, да су о томе понекад говорили, али ниједан није о томе ни слова написао. Сећа се како је Шарко поводом једног случаја узвикнуо: „Маљ, сезг гопјошгз 1а спозе зехиеПе, гоијоит8““) Фројд међутим не види разлога да се истина и даље скрива и прећуткује, и да се не признају чињенице од великог значаја, а које су готово јасне по себи.

Али изнети ту истину на видело значило је дирнути болно место у души — комплекс — тадашњих претставника науке и нанети им страховиту увреду. Јер, као што лепо вели Мерешковски, људи се ничим не дају тако увредити као истином. И с Фројдом је био тај случај: чим је саопштио свој резултат у формули: „Неурозе настају кад се спољним или унутрашњим запрекама ускрати задовољење еротичких потреба“, њега огорчено нападоше, вели Двајг, и с десна ис лева. И Фројд убрзо увиђа: „.... да охолост цивилизованог столећа радије сноси сваку духовну срамоту од опомене да полни нагон још у свакоме влада, изображава га и води главну реч у највишим облицима културног стварања“ (стр. 75).

Без оклевања, после својих првих открића, изображава Фројд своју Теорију сексуалитета пли либидо шеорију, разарајући тиме многе заблуде које су се одржале и до наших дана, благодарећи естетским и етичким назорима ранијих васпитача и претставника психолошке науке.

Основ целокупног душевног живота јесте Што, полни нагон, сексуална глад, праснага свих елемената живота, оно, дакле, све што су писци обазривији и мање смели од Фројда назвали ерос ш љубав.

Фројд проширује значење сексуалног — то се не сме губити из вида — назирући, „иза невиног детета прачовека, у интимном породичном кругу прастару опасну запетост из-

1) Али, то је увек ствар сексуалне природе, увек. О томе код Двајга стр. 74.

39+