Učitelj

616 Данило Вукајловић

сада може или задовољити — ако нађе да су оне оправдане, или одбацити, или сублимирати.

Али већ први покушај аналитичарев за проналажењем шрауматшичних места наилази на ошиор од стране пацијентове, који се несвесно опире лекаревој намери да га реши болести. Пацијент се опире, „јер његова болест за њега није нешто туђе, већ је његова својина, његов производ, један карактеристичан део његовог Ја с којим не жели да се растане“ (стр. 67).

__ Међу облицима у којима се, приликом аналитичког поступка, јавља ошпор најважнији је такозвано преношење. неиживљени део афеката пацијент једним делом преноси на лекара, заузимајући пријатељски или непријатељски став према њему. Пацијент често изједначује себе са лекаром, приписујући његове особине себи: — идентификација. Понекад опет преношење се врши истовремено у виду љубави и мржње: амбиваленција. — Имајући у виду те моменте, пресудне за разумевање психоаналитичког поступка, Цвајг вели: „... Код психоанализе пацијент је донекле све у исти мах. Он је истовремено извршилац дела и онај на коме је дело. извршено. Он је својим симптомима тужилац и сведок који терети, а истовремено је најгори утајивач и обмањивач. Он негде у дубини зна и у исти мах не зна шта је било; оно што каже о мотиву није узрок; што он зна он не жели да зна, а оно што не зна, он то ипак зна на неки начин“ (стр. 68).

И Цвајг је изгледа у потпуном праву кад, за разлику од Фројда, тврди, да је за успешан рад у пракси потребно нешто више од такта и искуства, те да се психоанализа не да „лако учити“, и више од тога: да се она уопште не да учити. „Као што познавање технике стихова, вели Цвајг, тешко може створити песника, тако и најприљежније проучавање психотехнике не може дати истинског психолога, и никоме осим човеку рођеном да се унесе у туђу душу не би се смело дозволити да дира у тај најфинији, најсуптилнији и најосетљивији орган. Јежим се кад помислим само колико би у незграпним рукама могао постати опасан инквизаторски поступак психоанализе, који је стваралачки дух као што је Фројдов изумео потпуно свестан деликатности поступка и одговорности који он повлачи. Ништа вероватно није толико нашкодило добром гласу психоанализе као околност да се она није ограничила на узан круг душевне аристократије већ је по школама поучавано оно што се не да научити“ (стр. 70 и 71).