Učitelj

622 Крста Јонић

бољим наравима. Управа једног народа се обично показује као огледало индивидуа из којих је састављена. Племенит народ има, по правилу, племениту управу, искварен рђаву управу. Искуство показује да вредност и значај државе много мање зависе од облика његове управе, а много више од карактера њених грађана. Јер је народ само збир појединачних индивидуа, као што је и цивилизација општи израз личног образовања људи, жена и деце, из којих се друштво састоји. Исто тако је и народни напредак збир индивидуалне ваљаности и енергије, а назадак и пропадање долазе од индивидуалне лењости, саможивости и порока. Што смо навикли да зовемо социјално зло, у већини случајева се показује само као последица исквареног живота појединих личности. МИ када се ми трудимо да искоренимо зла помоћу закона, она ће се увек у већој мери испољити у другом облику и трајаће дотле, докле нам не пође за руком да поправимо индивидуалан живот и карактере. Ако је ово гледиште правилно, онда највећа љубав према ошаџбини не састоји се толико у измени закона и облика државне управе, у колико да се створе услови и људи посшичу да се сами слободним и самосталним индивидуалним радом уздигну и усаврше. За једног човека ће мање значити како се споља њиме управља, већ како он сам собом управља и најбеднији роб није онај човек, који трпи над собом каквог деспота, ма како да је овај зао, већ човек који је у оковима свог властитог порока и незнања. Ито тако народи, који су робови својих страсти, не могу бити ослобођени само изменом својих господара и закона.

Човек без савести не може имати никаквих виших циљева у животу, него само ће тражити што више чулних уживања и личног задовољства. Али ми не живимо у овом свету да бисмо следовали својим наклоностима и себе задовољавали. И сви закони природе се противе таквом схватању циљева живота. Дух не сме подлећи ниским силама наше чулне природе. Савест треба да регулише живот, иначе би људи пали у анархију и узајамно се истребљивали. Најјачи лек противу зла јесте поново оживљење осећања дужности. Задатак наших предака био је да стекну слободе и права; Наш задаатак треба да буде савесно вршење дужности. У еванђељу има једно место, кога треба непрекидно да се сећамо и које би требало да стоји на свакој страни читанке. Оно гласи: „Све што хоћете да вама чине људи, чините и ви њима“.

Из свега довде реченог лако се даје закључити, шта је код Смајлса иу свакој педагогици, која се оснива на људској природи, главни циљ васпитања. 72] је циљ обра-