Učitelj

Етичке норме богомила 293

5. Средства за борбу за богомила су имала исто толико велико значење, колико и сам циљ — савршенство. Јер, ко не живи по заповестима учења, тај не може никада да достигне савршенство. Не могу да га достигну ни они, који би водили беспримерну борбу. У борби изван себе, у животу, сваки богомил је био дужан да се служи примером п просвешом. Кроз пример савршени су богомили доводили до јединства учења са делима. О примерима богомила Козма говори овако: „Споља јеретици су као овце: кротки, смирени, ћутљиви; по изгледу лица су им бледа од лицемерног поста; реч не проговоре; не смеју се гласно; нису радознали; крију се од туђег погледа и по спољашности удешавају све, да се не би разликовали од правоверних хришћана, а унутра су вуци и хијене“ (34). По њему „јеретици прикривају свој отров лицемерном смиреношћу и постом“ (51). Мада усиљавање великог противника богомила да их претстави као лицемерне, да их претстави чак да лицемерно посте, иза сваке неуздржане речи, као „вукови“, „хијене“, ипак провирује у ствари његово верно описивање спољашњег владања богомила. Очигледно је, да су богомили претеривали у посту, да су скромно живели, нису се громко смејали, били су скромни. Кад би неко запитао неког босанског богомила, зна ли јеванђеље, он би скромно одговорио: „Ко би ме томе научиог“ или: „То знају они, који имају велики и дубок ум и који су способни за то“. А понекад су богомили одговарали још скромније, само са „да“ или „не“ :),

Није слабије било и њихово друго средство: Просвета. Богомилство је било у почетку покрет простих, напуштених жена, робова, непросвећених, унижених и ојађених. Поп Богомил је увукао у своје учење прво бедне и просте а истакао је као моралну дужност сваког свог просвећенијег следбеника: да просвећује ближње, да их учи читати и преписивати јеванђеље. Сам Козма каже, да богомили „гдегод виде човека да је прости неучен, тамо сеју семе свога учења“ ")(85). Ну он признаје, да су богати крили књиге од бедних и зато прекорева богатога: „Зашто затвараш пут ка спасењу људским очима, кријући божанствене речи од свога брата»... Не, човече, не криј Божје слово од оних, који траже да га читају и пишу!“ (84). Богомилски покрет, очевидно, је био дао богату своју књижевност, јер сваки је просвећивао ближње и сваки просвећен богомил био је дужан да преписује јеванђеље и његово богомилско тумачење у колико је могуће више примерака. Ну, богомилски покрет је био изложен периодично жестоком прогоњењу. Богомилске књиге су биле спаљиване. Зато су богомили били принуђени да пишу апокрифно своје књиге. Остатци од те апокрифне књижевности, ма колико мала да је она, скупљени данас, говоре нам убедљиво, да су богомили били просвећени и људи од књиге. Но, да ли је тиме могао један покрет просте масе да прескочи границе толиких многих држава

1) Рачки; Рад, Х, 214 и 215. 2) Види проф. Јор. Иванов: Богомилске књиге и легенде.