Učitelj

418 Паола Ломброзо

Отуда гест претходи речима. Чак и кад дете успе да сазна разлику између предмета и речи, између цаса као речи и чаше као предмета, ипак се налази пред једном од највећих тешкоћа. Оно је у савршеној немогућности, да изложи какву апстрактну идеју, да оцени и употреби имена ствари, које не опипа или не види. Због тога деца, кад говоре о себи, никад не кажу „ја“, већ увек „дете, Марија“ итд., јер те речи одговарају идеји једне конкретне ствари, коју су видела у огледалу или чула кад је зову. Теку 26 месецу мала Фери рекла је за себе „ја“. Али деца врло често бркају „ја“ са „ти“. Госпођа Каја увек је сама себе звала мама и њено је дете схватило да је „ти“ прва а „ја“ друга личност. Кад је некоме давало хлеба, говорило је: „Ја сам гладан»“ Кад је желело, да га прате: „Ја ме прати“. Самоме себи говорило је: „Ти хоћеш цвећа“; „Ти хоћеш да се играш“, а другим лицима обраћало се са ја место ши, са ви место ми. Према његовој логици ја и Ши су две конкретне речи, синоними мајка и дете, јер је чуло, да мајка за себе вели ја а њему ши па не може да схвати да се то може преместити са једне личности на другу а да се сачува исти значај. МИ Прајерово дете у 31 месецу говорило је још ја уместо ши. |

Исто тако деца не придају никакву важност личним и присвојним заменицама: моје, ми итд. јер оне не одговарају неком предмету његове умне тековине. „Дај да видим твоје очи“, говорили су малом Прајеру и он их је показивао, али кад су му казали: „Погледај моје очи“, он се још двоумио, да ли опет да покаже његове. Једна девојчица у место да каже: „Моја столица“, говорила је: „Елиза моја столица“. Идеју спајања речи као и предлоге (8, 10, ја) деца такође не разумеју, јер за њих не осећају потребу у говору.

Употреба глагола такође је тешка за децу. Она много пре и лакше схвате значај глагола: узети, јести, ићи, него глагола бити. Затим обично глаголе употребљавају у неодређеном начину. Деца кажу јести и онда, кад треба да кажу: „Јео сам; једем; јешћу“ итд. Глагол бшши, пак, употребљавају исто снако, као што су га употребљавали примитивни људи и дивљаци. За њих бити значи: живети, јести, стајати, јер такво значење за њих је разумљивије и конкретније. Једна девојчица од две и по године преобраћала је глагол у придев: „Је ли узет Је ли пијен> Је ли једенр“ Кад јој је мајка дозвољавала, да нешто узме или (еде, говорила јој је: „Узми га! Једи га! Попи га!“

Прве реченице, које дете изговара, мале су и просте. На пример: „Мама, Мила ми је узела шешир“, Или „Ага цаца бебе“, што значи: „Ангелина је чашом напојила лутку“. То су прве реченице, које је изговорила мала Бета и као што се види, сви су јој изрази били конкретни. Тек доцније деца почињу да везују речи. Мала Фери почела је да везује речи са је тек у 23 месецу.

Друга једна тешкоћа, на коју дете наилази при уласку у наше начине изговарања апстрактности, јесте, што их често изговара погрешно, као да је више запамтило звук речи а не њен