Učitelj

420 Паола Ломброзо

се да види, како их је затворио, али кад то учини дете, оно се задржава да види, да ли их је добро затворило, јер не познаје акцију браве и кључа. Кад одрастао хоће да залива цвеће, загледа у канту, да ли има воде. Али дете од 18 месеци узима празну канту и залива цвеће иако у њој нема воде. За њега је појам заливање идентичан са „кантом пуном воде“. Једно дете повредило је руку и казали су му, да у њу дува па неће болети. Дете је дувало, али после извесног времена удари се по лицу и поче дувати, као да дување има особину умиривања болова па и онда, кад дување није управљено директно на место, које боли. Друго дете видело је како се увече затварају капци, па је реч ноћ помешало са „затварањем капака“. Једнога дана ушло ЈЕ У собу, која је имала два прозора: један отворен а други затворен, па је рекло: „На оној је страни још ноћ“.

Егерова деца бркала су „молити“ са „дати на зајам“ и кад су тражила нож, говорила су: „Позајми ми нож“. Једно дете опет говорило је самоме себи играјући се: „Пази добро“, а то му је и мајка говорила. Мали Прајер говорио је самом себи: хвала, кад год је успео да отвори једну решетку, јер кад је он то раније захтевао, учили су га да каже хвала, па он то сад понавља и самоме себи.

Сиуаџ износи врло интересантан случај локализације идеја. Једно дете било је научено, да зове слушкињу са горњег спрата и то увек са једног места на степеницама. Али једног дана слушкиња је била у истој соби са њим и казали су му, да је зовне, само да виде шта ће да ради. Дете погледа у слушкињу, замисли се мало, па отрча на оно исто место на степеницама и отуда је викну. Друго дете упитали су: „Хоћеш ли сестрицу или братића»“ А оно је одговорило: „Нећу брата јер сам ја већ то!“ За њега је брат његово сопствено име. А Емилија нису могли никако да убеде, да се пирПо зове просо, којим се хране птице. „Емилио сам ја“.

Аналогије. — Једна од најинтересантнијих ствари, које нам пружа студија дечјег говора, јесте аналогија. Оваквим начином говора служили су се примитивни људи и служе се дивљаци и лица ниске интелигенције, која још немају чист и прецизан говор. Тенова девојчица у 18 месецу говорила је: „Дрво тата, дрво беба“ и на тај начин означавала велико дрво и мало дрво. За њу тата и беба постали су синоними великог и малог. Друга девојчица волела је да се игра са мајком или слушкињом по кући али тако, да се оне сакрију за какав предмет па да их девојчица тражи. Кад год су се мајка или слушкиња сакриле, викале су не-ма. Исто тако кад год је супа била врела, кад год је" дете хтело да дохвати ватру или кад су му стављали шешир на главу због врућине, говорили су му жиш. Једног дана дете је седело пред кућом и гледало како сунце залази, па је рекло: жиш не-ма. Та иста девојчица говорила је у трећој години, хватајући се за веђе: „Ово је завеса за очи“. Друга девојчица од двеи по године кад је видела првипут како снег пада, узвикнула је: „Јаој, како