Učitelj

422 Милица Ђурић-Топаловић

Он је учио гимназију у Н. Саду и Халашу а универзитетске студије почео је у Будимпешти, наставио у Женеви, Цириху, Минхену а завршио докторатом у Лајпцигу 1888 г. Докторска дисертација му је била о Доситеју Обрадовићу.

По свршетку студија постављен је за наставника гимназије у Крагујевцу. Као професор провео је у Пожаревцу, Шапцу и Београду 21 годину а од 1909—1920 био је у пензији.

Но ни тада покојни Шевић није седео, већ је непрестано путовао, проучавао школске установе разних културних земаља, сабирао исторископедагошку грађу и као велики и страсни библиофил тражио и набављао ретке књиге. У том времену М. Шевић је као вредни мрав сакупио читаву ризницу знања и искуства и постао уистину наш највећи педагог. Његова огромна ерудиција из свих области наука, савршено знање страних језика (немачки, француски, руски, енглески и мађарски), велико практично наставничко искуство, учинили су да је покојни Шевић био изванредан професор Универзитета. 1913 г. изабран је за хонорарног професора Универзитета, на коме је звању остао све до 1932 године, кад је револтиран непризнавањем свога великог и преданог рада напустио ово место. Повод подношењу оставке било је несхватање важности рада у Општем педагошком семинару од универзитетских власти и осталих надлежних.

Поч. Шевић је желео да уздигне катедру педагогије до висине, која јој по њеној социјалној и научној важности припада. Желео је да од Општег педагошког семинара створи педагошки институт, у који ће на раду окупити све најбоље теориске и практичне педагошке раднике. Желео је да од овог Семинара створи лагано читав Ледагошки факултеш, на коме не се по америчким угледима образовати све врсте наставника свих школских ступњева. Мислио је да ће се тако најбоље створити услови за успешно извођење једне корените школске реформе у нас.

"На жалост незнање и злоба далеко мање способних и лично заинтересованих конкурената онемогућили су извођење овог грандиозног плана, који би уистину поч. Шевић најбоље могао да изведе. Тај факат је утицао да поч. Шевић није добио оно признање, које је својим претежним радом и великим способностима заслужио: редовну професуру на Универзитету. И тако је педагошка катедра и овог пута изгубила једног великог педагога. Ипак он није био овим неуспехом депримиран. Шевић је волео неизмерно школу и омладину. Он јеи даље студирао, прикупљао писао и сређивао. Све своје слободно време проводио је "но библиотекама, архивама и за својим писаћим столом. Журио је да доврши своја највећа започета дела о Змају, Јаши Игњатовићу Општу и посебну дидактику и Историју педагогије.

У интимним разговорима са својим пријатељима и сарадницима увек је изражавао бојазан, да ће га смрт однети пре но што заврши своје најмилије дело Историју педагогије. М зато је грозничаво радио, али на жалост није успео да заврши своје животно дело. И поред теориског рада поч. Шевић је стизао да се