Učitelj

434 Жив. Ђорђевић.

учитеља. Тип ових клупа сачувао се понегде и до данашњега дана. То су оне узане а врло дугачке клупе (са великим размаком између стоне даске и седишта) у које може да седне по десет и више ученика.

Главна ствар у издржавању школа је издатак за учитеља. Учитељ ничим другим није везан за школу, место и народ, сем условима живота који су му тамо обезбеђени. Чим му се пружи могућност бољих услова живота он напушта школу и иде за тим бољим. Учитељ служи по погодби, а те погодбе имале су мноштво облика. У главном учитељ је плаћен у новцу или у новцу и натури. У задружним школама учитеља плаћа задруга, у нахијским нахија, у сеоским и варошким родитељи, а понегде и све грађанство. Било је и друкчијих случајева. Негде је учитеља плаћала црква из својих прихода, негде га плаћа свака пореска глава. Око Тимока било је случајева да је учитеља плаћала цела општина од „дима“. Пожаревачка општина плаћала је учитеља 100 гроша полугодишње. Миша Анастасијевић као учитељ у Поречу имао је 10 пара динарских месечно од сваког ђака а уз то и храну у натури. Осим ових редовних принадлежности имали су учитељи и неке ванредне приходе. У те ванредне приходе убрајамо дарове које је он примао од родитеља о испиту и другим пригодама. Обичај је био да родитељи дарују учитеља о испиту. Тај дар се сматрао као знак задовољства родитеља што је ђак напредовао у наукама. Тако је о испиту у смедеревској школи (кад је Југовић претседавао) учитељ добио од сваког родитеља по нешто. Сви су давали учитељу: „ко талир а ко дукат. Учитељи су могли имати и других прихода: као прквени појци, опслужиоци цркве, од својих израђевина (ако је био и занатлија), од домаћинства које је водио итд. У Карађорђево доба учитељи су били ослобођени данка и кулука.

Наредба Попечитељства просвешченија од 1811 године садржавала је и неке одредбе о ђацима. Тежња је била да се поставе нека ограничења у погледу пријема ученика у школу с 06зиром на њихову старост. „Ученици не треба да буду тако велики да кваре ред и „ревновесје“ поуке, јер велики имају држави чиме послужити и на другом пољу, тј. бојном.“ Мз овога службеничког акта а и разних других података сазнајемо да су школу заједно походили младићи разног доба старости. Било је ученика од 8 година али поред њих и таквих који су се одмах могли употребити у рату као борци. С обзиром на ту разноликост ђака мала школа више је личила на неки данашњи аналфабетски течај него на данашњу основну школу. Разуме се да је ова велика разноликост ученика по узрасту неповољно утицала не само на „равновесје поуке“ него и на школски рад. Ту тешкоћу није било лако брзо отклонити и она се протезала кроз школе у Србији много деценија. Велики заступник женског образовања Доситеј није могао у ондашњој Србији ниједно женско дете увести у школу. Такво је било време, противу кога се морало само лагано дејствовати .