Učitelj

Школе у Карађорђевој Србији 1804—1813 435

Настава малих школа Карађорђеве Србије, као и настава ХУШ века, исцрпљивала се у задобијању основа писмености. Она се у главном вршила на приближно истом наставном материјалу (књига), готово истом наставном методом (старо срицање) и истим наставним језиком (рускословенским). Па и поред све те истоветности то није било исто. Оно што их је у основи раздељивало била је сврха којој се тежило. Идеал наставе ХУШ века је поп и калуђер, писменост треба само њима и никоме више. Просвета Карађорђева времена је нова просвета, њен идеал више није ни поп ни калуђер. Та просвета већ почиње да гледа доле, на човека и потребе његова земаљског живота. Како се збила та основна промена» Њу доносе нови учитељи углавном световњаци. Школа коју ови нови учитељи заснивају није више средњовековна манастирска школа. Ученици су ослобођени многих спољашњих односа и дангубног учења „црквеног правила“. Ђаци више не чувају коње, овце, јариће, свиње; не саде и не плеве лук; не иду уз плуг; не купе сено и шљиве; не иду по писанију; не доносе дрва; не поје калуђерске коње и не чисте калуђерске собе. Место свега тога ђаци долазе у школу и ту уче од изласка до заласка сунца. Они више нису ни приправници калуђерски, ни манастирске слуге, него баш само ђаци. Школа се прво спољашње битно изменила а онда и унутрашње. Унутрашња промена долази више као последица те спољашње промене него као последица неког нарочито смишљеног тежења. Истина, и сам „дух времена“ утицао је на ту измену. Дух слободе пружа људима сасвим друге изгледе од духа ропства. Људи иду за тим.

Наредбом Попечитељства просвешченија од 1811 године трајање школовања у малој школи одређено је на три године. Истом наредбом дат је и први наставни програм. У ствари извођење програма зависило је од учености самога учитеља. Што је који учитељ био спремнији, што је сам више знао, тим је више и своје ђаке учио. Они најслабији уче ђаке само читању; писање ни сами не знају. Други уче ђаке и писању. Најзад они најспремнији раде с ђацима и „численицу“, уче их простом рачунању „практически“. Понеки употребљавају и лектиру, читају не само црквене књиге него и световни. Ђаци мале школе у Београду читају „Цветник“ Јована Рајића, једну збирку прича згодних за децу. Мако ређе могао се наћи и по који Рајићев „Катихизис“, тај заиста „леп цветак, који српским мирисом мирише“ (у погледу језика). До књига се и у ово време тешко долази. Стеван Живковић пише Проти Матији Ненадовићу 1808 године: „Послао бих Вам коју књижицу на прочитаније, кад ме тако љубите, али за сада Србскиј немам. Французкиј и Немачкиј имам, али знам да Вам нетребају. А нико ми познат с оне стране недолази да коју донесе. Међутим, ако ми која у руке падне послаћу Вам. Књига на коју се овде пренумерирају, јесте Историја Јестествена зовума а коштује 8 фр. и 40 кр. коју неки Вујић бивши у Тријесту учитељ намерава издати на простом нашем језику у три части са неколико иљада фигурама претстављени животиња. Незнам управо ако ова пренумерација