Učitelj

Школе у Карађорђевој Србији 1804—1813 437

но вси совокупно и во јединоје времја настављајут. Не токмо предложеније учитеља во всјем учеником во јединоје времја да бивајет, но и ученици вси совокупно јединују вешч да предпријемљут.“ Нови поступак у раду са свима ученицима своди се на то, да прозвани ученик говори а остали то исто само тихо, у себи. Тако се у исто време цео разред бави истим предметом. Овакав рад образложаван је великим добитком јер „за колико је времена једну ствар могао да научи само један ученик, за толико исто времена ту ће ствар научити цео разред.“

Писање се много више негује у ово доба него раније, па је и средстава више него раније. Учењу писања слова претходи упут — о зарезивању и држању пера; положају тела и руку при писању; повлачењу усправних, положених, косих и округлих црта. Учење писања слова врши се њиховим прецртавањем са прописа. Познати су Орфелинови: „Новјејшија славенскија прописи“ и „Славенскаја валахијска калиграфија“, који служе као углед за писање.

Наставни рад у тадањим школама траје од јесени до пролећа, тј. од завршетка јесењих радова до почетка пролећњих. Школска година траје око шест месеци. Дневни школски рад није подељен на часове. Ради се, обично, од јутра до мрака, с прекидом у подне због ручка и одмора. У току рада ђаци, по дозволи учитељевој, могу излазити напоље. При овом излажењу ђака одржава се стари турски обичај, да два ђака никад нису заједно напољу; други се пушта тек кад се претходни врати у учионицу.

Дисциплина је још увек строга са употребом телесних казни. Употребљују се готово сва дисциплинска средства која иу ХМШ веку. Сима Милутиновић Сарајлија, почео је учити малу школу у Београду, али је учио само један дан. На првом састанку учитељ га тако „варварски ишибао“, како он каже „за брезпослицу“, да је одмах побегао из те школе да се у њу више никад не врати. М. Ђ. Милићевић нам описује неке учитеље и начин њихова кажњавања. О батинању ђака стоји на једном месту:

— „А колико је ком ударао»

— „Колико је хтео.

Само викне двојицу те кривога ухвате и оборе и онда бију док он (учитељ) не рекне:

— Доста !

Многи ђак, после таквога боја, није могао по 2—83 дана седети од бола. Било је учитеља који су тукли и много жешће, и још кад бију нареде да сва школа у глас пева:

— Возбраној! те се не чује писка онога кога туку.“

Изгледа да упутства Миријевског у овоме погледу нису имала дејства. Та упутства захтевала су да се тупост и незнање не кажњавају јер за те недостатке деца нису крива. О телесним казнама пише: „Магистер никогда воловија жили да не употребљајет. Глава, руцје, мишици, перси и нозје от свјех бијенијех ушчадјени бити имут. Заушенија, бијенија с песницеју, тосканија