Učitelj

„Да ли један народ може да крешра културу другог народа 448

њеница показује, да је то увршћивање само привидно и да је постало могуће само антрополошким мешањем народа ствараоца културе са народом позајмљивачем. Обично се позивају на јелинизам и романизацију, као на историске примере увршћивања у туђу културу. Међутим, то су слаби примери. У „јелинизованим“ земљама, као што је познато, добила се смеша старе грчке културе са месним културама. Елементи грчке културе, као и грчки језик, послужили су само као цемент који је спојио све ове смешане културе међу собом. Као што је познато, елемент месне културе продро је тада и у саму Грчку, тако да је и сам грчки народ добио смешану културу. На тај начин овде није било „народа В“, који је створио културу и „народа А“, који је ту културу позајмио, већ су постојали народи А, ВВ, С итд., који су један од другога позајмљивали поједине елементе културе, тј. који су ступили у међусобно оживљено узајамно културно општење. Што се пак тиче романизације, ту ваља разликовати два момента. Романизација Апенинског Полуострва не може да се сматра као увршћивање у туђу културу, јер се култура Рима републиканске епохе мало разликовала од културе других градских општина у Италији. На целом полуострву владала је једна култура с незнатним разликама у појединим местима, па се романизација једино свела на ширење латинског језика који је заменио сва месна наречја Италије, у већини случајева врло блиска наречју Рима. Нешто друкчији карактер имала је романизација удаљених провинција римске државе, наиме: Галије, Шпаније, Британије и др., где се национална култура битно разликовала од римске културе. Али ту ваља узети у обзир неколико околности. Прво, романизација се у овим областима вршила поступно. Римљани су се прво ограничавали на просецање путева и стварање војничких насеобина, прво од правих Римљана, па онда и од врбованих војника из средине месног становништва. Доцније су почели у овим местима да уводе римске државне установе и римско право. У верском погледу био је обавезан само култ императора. Други се римски култови нису уводили, већ су њих у провинцију доносили римски војници, а национални култови су се толерирали. У области материјалне културе: одела, станова и оруђа за производњу, „варвари“ из провинција дуго време су одржали своју самосвојност изједначавајући се поступно захваљујући оживљеним трговачким везама са другим покрајинама и Римом. Дакле, култура романизираних провинција била је увек смешана. Напослетку и сама тобожња римска култура, на некин начин утврђивана у свима овим провинцијама за време империје, била је јако шарена смеша разноврсних елемената најразноврснијих култура грчко-римскога света. Резултат није био увршћивање разних народа у културу коју је створио један народ, већ еклектизам и синтеза неколиких култура. Да су локалне националне културе и даље постојале и развијале се у народним масама показује епоха после пропасти римске власти, када су ове народне културе избиле на површину, ослобођене