Učitelj

Библиографија 471

живота леже у психи, а не у телу. 2) Наше душевно здравље зависи у првоме реду од оног односа у којем стоје наше натонске снаге које су урођене према, моралним снагама које су васпитањем усађене у нашу душу. (стр. 215). Из овога излази да се мора обратити нарочита пажња правилном и хармоничном развијању нагонских п моралних снага код васпитаника. Искуство је показало, да неуротичка оболења имају своје порекло у погрешном васпитању.

Да би се те погрешке донекле избегле психоанализа је формулисала ова, четири врло важна педатошка начела: 1) Децу не треба лагати. 2) Не треба их застрашивати. 3) Не треба их мазити. 4) Не треба их омаловажавати.

12) Филозофско-педагошки значај психоанализе. — Психоанализа има своју генетику, топику и динамику. По њеној генетици наша душа јесте један живи ортанизам. Он се постепено развија из једног свог праоблика пролазећи кроз разне ступњеве. Тај основни праоблик јесте несвесна душа. Њену суштину сачињавају нагонске снаге. Те су снаге по својој природи еротичке. „Развиће индивидуалног душевног живота састоји се у организовању тих еротичких снага. У томе организовању еротичких снага дете у своме индивидуалноме развићу пролази три разна стадијума: 1) доба аутоеротике, 2) доба латенције и 8) доба пубертирања.“ (стр. 288).

Пенхоаналитичка топика (теорија о разним местима у души) учи, да У људској психи треба разликовати три различите области: оно, ја и над — ја

(Несвест, свест и савест). :

· Пеихоаналитичка динамика схвата све појаве душевног живота као израз узајамних односа међу психичким силама. „Ти узајамни односи психичких вила јесу. или удруживање или сукобљавање. Однос удруживања је најчешћи између сила једне те исте душевне области, а сукоби се обично дешавају између психичких сила из разних душевних области. Овај сукоб је врло значајан принцип психоанализе. У њему лежи узрок свих душевних појава. Од исхода једнога таквога душевнога сукоба зависи судбина дотичне особе; од тота исхода зависи хоће ли дотично лице остати здраво или ће душевно оболети.“ ;

Најкрупнији догађаји који имају пресудан утицај у формирању психичке конституције васпитаника јесу: љубав према родитељима, прасцена, претња. кастрацијом и завођење. · у

За време пубертирања настаје процев идентификације. (Када младић или девојка престану волети своје родитеље они се претходно са њима идентификују, то јест карактерне особине својих родитеља уносе у себе, учине их својим карактером. стр. 75) То је база свега васпитања. На основу те идентификаније васпитаник уноси у себе карактерне особине својих васпитача, односно родитеља. Тако се у нашој психи формира савест или над — ја.

Та идентификација претпоставља љубав. Јер бев љубави васпитаника, према васпитачу није могућ никакав успешан васпитни рад. (стр. 254) Затим сам васпитач мора да буде моралан карактер. Ако је пак васпитач или родитељ неморална личност, онда ће на основу идентификације постати и васпитаници неморални. То значи да се карактер углавном васпитањем задобија, а не наслеђује се.

Психоанализа је поклонила особиту пажњу игри. То је за њу првокласно васпитно средство.

18) Психоанализа деце и њихово васпитање, — Овом проблему су нарочиту пажњу поклониле две даме: Меланија Клајн и Ана Фројд, кћи Фројдова. Оне стоје на гледишту да се деца због великих психолошких разлика не могу пеихоанализирати на исти начин као и одрасли. Треба створити нарочиту технику за ту сврху. У томе се сатлашавају. Разликују се у овоме: Меланија вели да се психоаналитичар мора уздржати од сваког васпитног утицаја за време анализирања једног болесног поступка. Поступак треба да буде исти као и код одраслих. Ана Фројд пак усваја мишљење свога оца: да аналитички утицај у интересу самога детета мора на сваки начин д буде прожет васпитним мерама; Аналитичар мора и да анализира и да васпитава.

14) 0 кризи у савременој психологији. — Савремена психологија налази се у знаку кризе. Отално се постављају нови циљеви и траже нове методе, ради остварења тих циљева. Криза се састоји у томе што постоје супротна мишљења, о предмету и методу психолошког испитивања. Тако на пр. бихевиуризам учи да је прави предмет психологије понашање тј. изразни покрети, док чиста