Učitelj

Социјални и педагошки значај испитивања способности 585:

и студената. Као продукат тога рада изашло је још прошле године дело г. Стевановића: „Развиће дечије интелигенције и Београдска ревизија Бине-Симонове скале“ (издање Српске краљевске академије). Дело може да послужи нарочито учитељима као требник у њиховом васпитачком послу. Истичући практични и научни. значај примене тестова интелигенције, нарочито у области наставе и васпитања, г. Стевановић вели на једном месту: „Колико би то: било корисно кад бисмо поред осталих података који се тичу личности свакога ученика имали забележено у његовом личном; листу: 1) његов умни узраст односно његов умни количник, 2) његово фактично стање у погледу напредовања у настави и 3): како би требало да он напредује у настави према својој природној способности“./) Исто тако ако нисмо начисто са чиниоцем интелигенције не можемо решавати ни друга врло важна педагошка: питања из области организације школе, наставне методике, школског надзора и сл.

Важно је истаћи још и тај успех што се бар покушало да се чулни органи и интелигенција стручно испитују пре њиховог поласка у школу и да се настава преуреди на основу индивидуалних склоности ученика, као и та да се деца сиромашних родитеља одгајају о државном трошку. На остварењу тога покушаја истакао се највише, а скоро и једино г. Д-р Бран. Крстић.

Али ми ћемо овде покушати да укажемо на потребу испитивања способности с обзиром на избор позива и правилну поделу рада. У интересу је напретка, културе и цивилизације као и социјалне правде, да сваки члан друштва игра улогу која одговара његовој способности. Према томе треба тежити да се дође: до једне сигурне основе за одређивање каријера и експлоатисања. обдарених умова у сврху напретка човечанства. Из биографија великих људи дознајемо како је код њих велики број био препуштен случају, а кад се ту ради о случају онда није наивно. претпоставити да је случај и упропастио приличан број људи са тако изванредним даром. Колико их је можда било да нису никад дошли у такве прилике где би могли показати своје способности. Али где би и постојале такве прилике, способност може бити занемарена и спречена у свом развитку и делотворном раду зато: што се систематски не упознаје од стране родитеља и васпитача, па се често та способност упућује на оно поље делатности где јој није место. Често родитељи па и учитељи чине неопростивегрешке у свом деликатном послу правећи се паметнијим од природе. Није чудо да и данас има деце која подлежу магијски-сугестивним речима својих родитеља. Мајка цупка своје дете и говори му: „Ти ћеш мамин доктор бити“ и дете наравно под утицајем тако делотворних речи почне још из најранијих дана да идеалише о том позиву и касније се спрема за њ, без обзира што га природа није за то створила. Можда би тај васпитаник на пољу архитектуре постао славан али тај позив вероватно није импони-–

1) Види „Учитељ“ за фебруар 1935 год.