Učitelj

586 Констанишн. Грубачић

рао госпођи мами. Интересантно би било сазнати колико их има на положају професора, или активног политичара којима недостају способности које се претпостављају за тај посао. Слабо ће помоћи једном васпитачу сва нагомиланост знања из педагогије и психологије ако он није бар унеколико „рођени педагог“. А да се дар не може надокнадити образовањем можемо видети и из једног примера. Доста сс њих одало техничким студијама и више су учили физику него ли Тесла, па ипак у томе нису ништа нарочито постигли.

Има велики број даровите деце, а за „бифлање“ неспособне која због незнања граматичких правила напуштају школу у којој су огуглала на прекоре од стране наставника упућене речима: „Седи дрво на дрво“, или „ти ниси за школу“ и сл. Слично се дешавало и са генијално обдареном децом. Њутон је седео у „магарећој клули“. Познати математичар Ајнштајн пао је на испиту математике. Клапрот коме је професор рекао: „Ти не знаш баш ништа“, научио је врло брзо тешки кинески језик. Хелмхолц је за време часа латинског језика рачунао пролаз зрака кроз сочиво и то под клупом. Микеланђела су хтели родитељи шибањем при«илити да се окане прављења фигура.

Изгледа да и сталеж утиче много на судбину својих чланова Земљорадничка деца великим делом рано напуштају школу а обично сва чиновничка деца упућују се на чиновничку каријеру. Осим тога могли бисмо овде истаћи и то како се обично највише багателише мануелни рад; сматра се „простим“, ниским, „сељачким“. Неке године писаше у новинама како је један Немац и поред два „доктората и даље остао столар. Како су ретки овакви примери!

Често се тврди како способни, нарочито генијални људи пробију све препреке и покажу своју стваралачку снагу. Можда је то унеколико извесно, али је апсолутно извесно и то, да на пример не бисмо имали ни „Фауста“, ни „Критику чистога ума“ да су Гете и Кант били просјачки синови.

Али и без обзира на геније, научно испитивање способности јесте од огромног значаја за рационалну поделу рада, која је не само узрок него и последица свакога друштвеног напретка. Стога ако желимо напредак, онда морамо оживотворити ону лозинку: „слободан пут свима способнима“. Кад сваки буде убеђен да ради оно што одговара његовим способностима, а буде уживао подједнако право на слободу и достојанство, онда ће се добрим де-лом отклонити узроци унутрашње друштвене борбе.