Učitelj

Још о глобалном методу 647

метод“, реч метод означава нешто сасвим друго него у изразима: „гласовни метод“, „метод нормалних речи“, „аналитички метод“ итд. Она означава издвајање почетне наставе читања и писања из оквира „школе“ у правом смислу те речи, не у том смислу да се она уводи већ у садашњи дечји врт (како то чини Монтесори), већ у том смислу, да се елементарни разред преуређује по типу који је неки прелаз између дечјег врта и школе, а то је у суштини већ готова чињеница у Енглеској, Француској, Швајцарској, Белгији и Данској, где се у праву школу примају ова деца која већ умеју да читају и пишу, а почетна настава читања и писања се изводи у штап! зсћооја, сТаззез епјапнпез итд. (доба од 6—7 година). Ово се жели већ и зато, што почетна настава читања и писања, будући у већој мери индивидуална навика, не може бити предмет правилно постављеног укупног рада у разреду, који је радна целина, већ пре претпоставља такав рад. Та настава може бити или само предмет заједничке игре или предмет чисто механичке работе типа дресуре, независно од метода који се у њој примењује. Али о томе се не може овде говорити и ја своје читаоце који се овим питањем интересују упућујем на своју књигу),

Све поменуте праве мотиве глобалног метода и целокупну педагошку проблематику, у којој они имају свој корен, чешки критичари глобалног метода просто не виде. По њима тако исто, као и по Ростохару, сав спор о почетној настави читања је чисто „методички“ спор. Они метод схватају у смислу узаног техничког начина наставе. Треба признати, да су присталице РИћоде па и сам Рићода за то често давали повода. Иначе њима не би ни на памет пало да „глобални метод“ уводе присилним начином. По Кубалки, Ростонави као уосталом и за многе „глобалисте“, ништа се не мења у унутрашњој организацији елементарног разреда у односима учитеља и ученика и ученика између себе. Деца седеу клупама а учитељ на катедри, учитељ нешто показује деци а деца то уче (сви одмах једно исто) и целокупно питање се своди на то којим ће техничким начином (гласовним, нормалних слогова, целих речи) деца „најбоље“ усвојити азбуку, тј. може лакшим а може и бржим начином. Ова вера у моћ неког спасоносног техничког начина, који учитељ кад савлада онда постаје одмах добар учитељ, претставља карактеристичну црту тзв. хербартовске традиције, која је условила од средине прошлога века дух учитељских школа и почетком овога века била поново оживљена од стране тако зване експерименталне педагогике (Е. Мојман). Треба се само дивити тој традицији која и данас живи у Чехословачкој, традицији коју нису могли поколебати ни многи приврежници школске реформе, ни оштра критика Л. Толстоја, ни недавна критика њена од Ђ. Ломбардо-Радиче, ни пространи талас моде монтесоријевства, ни искуство тако зване „штап! зећоој““ у Енглеској, Америци, Француској, Данској, Швајцарској, ни судбина

#) „Основе педагогике,“ београдско издање књижаре Јер. Џелебџића, Карађорђева 61.