Učitelj

12 Д-р Драг. Ђ. Петровић,

нвици дакле могу пасти у тешку заблуду. А то је оно што се по сваку цену мора спречити. Нема тога министра просвете, ма у којој земљи, који може и сме одобрити наставницима да радеу школи без плана и програма. Држава има своје циљеве и своје интересе, и зато државници имају право и дужност да од учитеља, као државних чиновника, траже онакав рад у школи какав ће најбоље задовољити те државне циљеве и интересе. Кад би они пустили „просветне дизгине“ из својих руку и дозволили сваком школском раднику да кроји наставни програм по свом нахођењу. не бисмо морали дуго чекати да видимо опште школско расуло. Уосталом, од учитеља у новој школи ништа се готово и не тражи. Он има да се повуче у кут — јер катедре нема — па да ћути и да ћути све дотле, док се ученицима та ћутљива мучаљивост не досади, па не почну од њега сами да траже решење дотичног питања. Његово мешање у наставу, ако каткади прекине опште ћутање, може се одобрити само утолико уколико ваља упутити ђаке да траже одговор у некој књизи, од својих родитеља, у извесном часопису или код неког лица далеко од њих, коме се треба писмено обратити. Ми пак верујемо да учитељево ћутање неће ни мало нервирати његове ђаке, и да ће се они пре одрећи неког решења него што ће га тражити по књигама и листовима. Овакво бесплодно убијање скупоценог наставног времена мора имати за последицу ограниченост, површност и скученост ученикова знања. Али такво стање нимало не буни заступнике нове школе, пошто за њих није важан квантитет већ квалитет знања. За њих није значајно колико ђак зна већ како је то знање стекао. Онда је сасвим појмљиво што они траже укидање испита. На њима не би имало много шта ни да се покаже. И без успеха, како и без испита, ученик ће прећи у старији разред. И зашто би се онда мучио и учио Испити су потребни зато да на њима оценимо учениково знање, његову способност за концентрацију мисли и систематизацију појмова, његову моћ аперцепције и експресије; они гоне ђака на редовно учење лекција, на озбиљно схватање о важности школских предавања итд Радна школа све то одбацује и тражи духовни рад из љубави према духовном раду. Кад се зна да је ова љубав према умовању само привилегија научника и да она за децу нема скоро никакав значај, онда се може лако појмити сва фиктивност ђачког учења из жеље за знањем. Ситуација се погоршава чињеницом да се казнсу радној школи не смеју употребљавати. Као да су ученици идеална и савршена створења, без икаквих мана и грешака! Али ко није у могућности да казни ученикову леност и неваљалост, не може очекивати никакав успех у васпитању. Као што ће слуга увек бити дрзак према господару који га не може из службе отпустити, тако ће и ђак увек бити индиферентан према опоменама учитеља који га не може казнити. Кулминација апсурдности модерне школе јесте захтев да ученици присуствују седницама наставничких већа! Појмови су се толико испретурали да не знамо ко кога треба да учи и слуша. Терајући мисао до краја, било би