Učitelj

Критичка размишљања о радној школи 13

логичније да нови педагози одобре формирање једног „ђачког совјета“ који ће дириговати и наставом и учитељима! Тако 'би се ваљда најбоље могла развити та фамозна ученикова личност и њена самосвестр

Нећемо се задржати на критичком разматрању већ поменутих основних принципа радне школе, јер су они дугим искуством стекли неоспорно право грађанства у свакој педагогици. Али не можемо обићи два принципа, који нам изгледају нарочито значајнији за радну школу, и који заиста чине њен фундамент. То су: принцип спонтане активности и принцип живота. У оном обиму и форми, како их активна школа жели применити у пракси, они нам изгледају и сувише произвољни.

Радна педагогика поставља ученицима крупан и тежак проблем, кад тражи од њих спонтану духовну активност у свима правцима. Научни метод у откривању истина, лабораторијски поступак у решавању задатака, увођење ученика у метод научног мишљења, сазнање ради сазнања — то су захтеви који се могу постављати универзитету али не васпитној школи. Кад се од ученика изискује више него што може дати, онда се он обесхрабрујеи онеспособљује и за оно што може сам успешно свршити. Ученици треба — тврди се — да сами откривају истине и научне законе. Да сами откривају истинег Али то може бити посао научника а не посао малих ученика. Много је лакше изрећи такав циљ него га остварити. Колико има и међу ученим професорима оних снажних умова који откривају нове истине» Плодна духовна делатност претпоставља огроман умни капитал, баснословну истрајност и снажан интерес за науку. Ученици су активни у игри, и кад би наука била игра, онда би у њој били активни. Али наука је сувопарна, тешка и апстрактна, те као таква никога не може привлачити, а нарочито не оне мајушне главе које се једва бореи са вештином читања. У најповољнијем случају можда би мали ученици — уз обилату помоћ учитеља и родитеља — могли најзад и успети да пронађу неку бедну мрвицу истине. Али би тај проналазак био скопчан с толиком тешкоћом и дангубом, да не би никако могао бити васпитно рентабилан. Неколико најсвежијих година проведе данашњи ђак само у асимилацији оних малобројних научних елемената који му се готови саопштавају, уз потребно учитељево објашњење и помагање, -- па и то се, после дугог времена, с муком свршава. Може се замислити како би се лења ученичка природа одупирала и револтирала, кад би била позвана да те елементе сама проналази својом вољном активношћу. На тај начин спонтана ученичка саморадња постаје више фраза него факт, више жеља него стварност.

Принцип доживљавања такође има неограничену вредност. Ма како се школа устројила, она не може обухватити сав живот у свој његовој разноврсности. Компликованост и шаренило савременог природног и социјалног живота показује сталне вишкове који су за школу недостижни. Доживљаји могу бити разнолики: научни, верски, уметнички, морални и други. У лабораторији уче-