Učitelj

204 Драгољуб Бранковић

психолошком методом: увек се наилази на индивидуални момент који се не сме занемарити. „Дидактика, вели, није кувар. Ни учитељи а ни деца нису аутомати“. Онај учитељ који тражи једну дидактику, који тражи збирку рецепата, тај је по њему промашио свој позив. Он сматра таквога учитеља да дела у духу догматизма који смета и шкоди слободи и самоодговорној покретљивости наставе.

Сва су наставна питања на крају метафизичка питања односно питања схватања света, те се зато не могу ни обрађивати, па чак не разумети без заснивања на једном схватању света. Због тога Либерт сматра да је неизбежна дужност философске дидактике да се поближе позабави са проблемом схватања света. Он утврђује да поједина схватања света имају јако различиту вредност и ен се опредељује пошто је разгледао главна схватања за идеалистичко схватање света као императив наставе. Учење и поучавање је немогућно без веровања у идеализам као што је окарактерисан именима Платона, Лајбница, Канта, Шилера, Фихтеа, Шелинга, Хегела и Шлајермахера. Нарочито истиче најчистији израз идеализма у Платоновој философији и у философији Канта и Фихтеа. За њега је Платон био први научни и први философски дидактичар, те се философска дидактике мора послужити платонизмом за своје заснивање, образложење и оправдање суштине.

П Три материјална главна питања дидактике

Либерт за поделу проблема наставе узима за полазну тачку она иста три главна материјална питања теоријске философије; а) где лежи порекло или шта је основ бића (антиологија); 6) по којима се законима, условима и формама обавља изградња бића тј. како бива биће (наука о развићу или морфологија); в) каквог смисла има биће у себи, тј. каква се сврха остварује у његовом бивању (телеологија). Исту ову поделу узима у садржајном погледу и за дидактику, јер по њему и она мора да пита: а) који су основни извори и порекло постанка наставе и целокупне тежње за поучавањем (аитиологија наставе); 6) који су основни закони и које су битне форме по којима се развија настава, т.ј. који су закони структуре и облици наставе (то је њена методологија морфологија (како је он назива); и — в) каквог смисла има тај целокупан рад око учења и поучавања других, тј. шта је циљ а шта сврха наставе и који се циљ и сврха наставе у том раду остварује (ово би била њена телеологија). Сва ова три питања дидактике Либерт резимира на три питања: проблем, форма и вредност. Почешак наставе налази он у самом постављању пишања, дакле у пшшању: у ономе што ми питамо ту лежи материјални главни основ и разлог свег поучавања. Он назива овај проблем праматеријал наставе, јер се у њој налази дидактичко „одакле“. Али пштање мора имати и своју форму: пронаћи форму питања исто је тако важно као и само питање или као и сам одговор. Без правилне форме дакле нема ни питања; правилна форма питања већ је и претпоставка одговора. Као и код свих