Učitelj

Култ и култура језика 237

оца, назван „оцељубиви“, — то су само изрази језичке вештине у циљу удобравања савременика и биографа деспотама, њиховим наследницима и породицама. По томе култу Краљ Милутин, за кога је његов биограф казао да је благочестиви краљ ослепио сива свога „возљубљенога Стефана“, да није прозван „свети краљ“, могао је бити назван „синољубиви“, као што је Душан могао добити надимак Птоломеја П, да није прозван „силни“.

Та ранија језичка вештина украсног стила одликовала се не само празном него и лажном речитошћу, јер је њоме прикривана ружна животна стварност и изношена неистина сваке врсте. А када тај култ украсне речитости беше заведен као правило у књижевност и дописивање (као што је исти стил важио у пластичним уметностима и свему помодном животу), онда је и описивање догађаја прикривало, улепшавало и сасвим неверно описивало грубу и сурову стварност, а догађаје и водеће личности преувеличавала. Отуда потиче сва неверица данашње критичке историје у превелика узношења јунаштва и других врлина, као што је: добровољно мирно подношење Муције Сцеволе да му

сагорева десница, или као што је преувеличавање маратонске битке.

Ова особина језичке вештине беше у највећој мери развијена у времену најсуровијих и најнижих нарави, најслабије верности, највеће неискрености, најмање истините љубазности, најлабавијег пријатељства, особито међу владарима, великашима и власничким суседима. Међутим, тада и тамо када је и где је свега тога најмање било, то се највише истицало, те се, вели Јиричек, у писмима поздрављало врло љубазно, мило, с пуно поштовања и смирености, и писало се: „Врло уваженом и нама верном и љубљеном старијем брату“. „Та украсна и слатка коресподенција и терминологија највише се упражњавала када је било најмање племенитости и разумности, те се најчешће писало: племенити и разумни властелин.“

Према кулшу језика, којим је прикривана ружна стварност, сасвим друге тенденције и одлике показује истинита хуљшура језика. Јер, култура језика следује духу закона не само језичког него и естетичког и етичког развишка, док култ језика следује духу времена, његовим наравима, обичајима, навикама, без многог обзира на виши укус, на уздигнути морал, па наравно и на саму логику. Зато је наступањем новог времена наступио преокрет и у употреби језика, те је напуштен неукусни, нелогични и неморални култ, а наступала је култура језика. Стога се почела избегавати утрпаност речи и сувишна сложеност реченичних конструкција, којом се одликовао ранији стил. С тим се почело избегавати излишно украшавање, претерано и неосновано, па и противречно величање и извештачено претстављање. Наступила је природност како у сликарским тако и литерарним производима, па и у коресподенцији. Та појава преокрета потекла је из опште законитости развитка културнога духа, по којој и језик иде општим током: од примитивно простог преко разноврсности ка културној упрошнњености. Као што се првобитно човек одевао грубо просто, потом