Učitelj

Либершова општа дидакшика 201

Они се само у животу, у пракси тешко могу издвојити један од другога, а нама и не пада на памет да то и у пракси покушавамо. Зато наша одредба теоријски наглашава оно чему се настава и поступак у њој разликује од осталог педагошког поступања, али се зато не може рећи да она, правилно схваћена, не обухвата ипак и све остале стране душевног живота или, још боље, целокупно биће учениково. То ће из даљег излагања бити јеш очигледније.

Либертова општа дидактика

— од Драгољуба Бранковића Уводна реч

Артур Либертш, бив. професор философије у Берлину, а од прошле године проф. фил. и педагог. на Београдском универзитету, написао је Општу дидактику коју ју је превео с немачког рукописа др. Кајица Миланов, асистент Беогр. универзитета. Како је ова Дидактика једно значајно и замашно дело са 382 стр., потребно је по нашем схватању да се опширније прикаже у „Учитељу“. Дело је врло оригинално и по методу расправљања и дубини залажења у проблеме наставе. Из свега расправљања види се да Либерт није постао од јуче педагог. Сам аутор значи неоспорно једно велико име у теоријској философији у Немачкој: Либерт је дао велики број дела и расправа на немачком, он је прилично одавно ушао у Историју философије, јер су његова дела запажена оригиналним расправљањем на бази нове Кантове и Хегелове философије. Али се Либерт није задржао само на чистој философији, већ је прешао као што видимо и у област Педагогике коју он третира као део философије. Он је из Философије исто као и Хербарт прешао на терен чисте Педагогике, где показује јаку верзираност.

Не морају се прихватити све његове мисли, али су оне врло интересантне због аспекта са којега полази и разматра наставу у склопу целе културе и философије. Не морају се све његове мисли, кажем, и акцептирати, али оне дају силног потстрека за рад, макар и у негативном правцу. Либерт расправља сваки проблем у контраверзама, на све приговоре окреће се и не оставља проблем док га не докаже или не обори са свога философског становишта. И кад напада рецимо пантеизам, панпсихизам (да се свуда у природи налази психичко), прагматизам и утилитаризам, реализам, (да је реалност основ душевности), емпиризам (да је искуство све) итд. у корист идеализма у философији (да је душевно основица и услов целе стварности), дијалектичког схватања света (синтеза идеализма и реализма) и рационализма (да из разума све полази и оснива се), Либерт не изгледа искључив и антипатичан, јер његови разлози ипак се некако морају имати у виду кад се хоће да усвоји друго гледиште.