Učitelj

382 Учитељев роман о печалбару

глад, ни беда и подвојеност породичног живота, ни све невоље скупа нису могле да га отргну оданде и преместе на ново место где се живот живео и у коме је и он могао својим радом, трудом и поштењем човечно да га ужива. Посматрао га је, живео у њему делом свога животног времена више и дуже него међу својима на дому, али му се није подао. Завичај и дом, породица и љубав према њима везивали су га да истраје до краја, до послетка“.,..

Тежак, шкрт и често чемеран живот на дому није поколебао у нашем печалбару са југа љубав према груди и породици, љубав према сиромашном тлу и тихом породичном кутку, рођацима и пријатељима, навикама и обичајима из свога завичаја. Нека морална чедност, која прелази у аскезу и мушки работнички хероизам, красила је душа тих печалбара, они на дому — старци, деца и женскадија живе „лети скромно, повучено, у тишини као у манастирским самостанима у којима се мисли на своје и моле света Пречиста и св. Илија, домаћи заштитници, да њихове на печалби крсте у здрављу, помогну им у заради и одрже у доброј мисли да не поклизну и непрекораче ред доласка дома ,а ониу печалби увек и свакога момента сећају се „чедности свога порода, мајчине надеждности и супружанске верне оданости свога друга домаћице.

Почетком сваког пролећа крећу печалбари на раду туђи далеки свет, а на дому остају старци, жене и деца. Иду они у Србију, Пољску, Чехословачку, Русију, Аустрију, Немачку, Румунију и Малу Азију. „Свуда су тако растурени по свету. Само, као да им се не свиђа Италија, Палестина и Грчка, тако исто и Америка. Не због зараде, него им овамо тежак рад по фабрикама и рудницима, где се губи здравље. Били неколицина њих из села, па више не понове. — Није тамо, кажу, за печалбара планинца сем за оне који су радили од поодавна и имају лакше радове. Пољани су издржљивији у тешким „амалским радовима.“

Славко Радевић, отац Трајанов, био је зидар печалбар. И његови су на дому живели шкрто. Кад се за ручак упржи младог црног лука са сиром и јајима; кад се томе дода неколико љутих печених паприка и мотеница, онда се једе слатко. Иначе хлеб и мотеница је све. Али је Славко био један од најбољих радника зидара печалбара. У кући љубазан, родбински предусретљив, пун части и поштовања према сваком. У Румунији се добро заимао и ради већих послова не би хтео долазити кући две-три године. Зато позива мајку и жену у Румунију. Мајка везана за огњиште, као за највећу светињу, каже: „Почекајте бар још мало док ја склопим очи, па онда... и онда немојте! ... Немојте да гасите ово огњиште од оца вам и деде....“

Око осамдесет девете Трпенци поново оживе, јер се школа отвара. Млади учитељ Дојчин, мештанин, Славков рођак, свршио те године школу, у Београду, где му је отац као печалбар радио и хоће да отвори српску школу. Коџабаш-Исак Бардаковски некако је чудно према школи нерасположен. Она му мути рачуне; она се не свиђа ни турској управи, ни пиперкарској пропаганди: где је то било да се раја сме Србином звати. И почиње тешка борба за школу. Дојчин буде ухапшен, тучен, вучен по турским