Učitelj

Библиографија 425

И у основним творевинама вишега духа налази се пуно супротних појмова. Шроза и стих, народна и уметничка књижевност, релитновна и профана, епска и лирска песма, тратедија и комедија — све су то појаве контрастне (220). Исто тако су обобити моменти закона контраста у животу и развитку језика : преобраћање у своју противност, разликовање и изједначавање, правилниост и одбијање, сродност и нетрпељивост (225). Сликовита супротност је изражена у исписаним речима на противним странама саркофата страшнога Тамерлана. Тамо с једне стране стоји: Ово је гробница Милостивог Господара Тимура, а с друге стране: Да сам жив свет бил дрхтао од страха (284). И у математици се огледа општа законитост контраста. Такве су дисјункције и супротности појмова, односа и радње: познате и непознате количине, одређени ин неодређени, реални и имагинарни, позитивни и негативни, дели и разломљени бројеви, одузимање и сабирање, дељење и множење, кореновање и степеновање, логаритмовање и нумеровање, диференцирање и интегрирање (238).

У контрастима човек чини све своје покрете у вештинама. То у првом реду важи за вештину игре. Тако је игра првобитно била индивидуална и дуална, па се преко плуралне, у облику кола, поново вратила у живот индивидуглна и дуална, али сада као уметничка окретна игра (847). И у вештини писања показују се контрасти од облика и положаја њихових делова. Основне супротности дате су у склопу појединих писмена. М у стиловима архитектуре служе се контрастима (252). Контраст влада н у фрескама. На пр.: према ватри и диму, према тим знацима немира и зла налазе се дуга ин светлост, знаци мира и добра (257).

Књижевност емотивно-епског стила пуна је контраста. На пр.: Док романски натурализам идеализује човека, германски натурализам са Шекспиром схвата све чисто духовно, ни материјално ни идеално (270). Аналитичко-интелектуални стил у књижевности; на пр.: Проклињу нас, а ми њих благосиљамо: тоне нас, а ми их трпимо; на неправде одговарамо молбама и синтетичко-аналитички стил, на пр.: Не буди јед, да те рагтазе, ни мед, да те разлижу (281, 289) — јасно казују, да из контрасних појмова извире истина, која није непосредно речена (280).

Музика је испуњена све самим контрастима већ по прпроди њених елемената, као и по композицијама у ритму н арији (300). Али, парадоксално је, да музика собом чини савршену хармонију њених супротних елемената и у исто време нарушава хармонију душе, вршећи тиме разорно дејство на сти: шаност и уравнотеженост духа (310). Укратко речено: само из дражи пуног контраста створени су грађевински, сликарски и поетски изрази узвишености, живости, снате и веселости (819).

Супротности постоје и у току развитка мишљења. Тако дух у своме развитку стално води борбу за своје ослобођење од ропства, једном принципу, једној идеји, одајући се супротном правцу мишљења и осећања, да западне У њихово ропство, па да се поново ослобођава и тако из једне епохе да прелази у другу са супротним садржајима (332). Супротности постоје и у истицању васпитних циљева кроз целокупан развитак педагошке мисли. Промена мисли се врши чак до њиховог самбоодрицања, и самоуништења. И област мисли има своје ренетате. То је случај код напуштања једних и примања других мисли онима супротних (366). На пр.: Канта је у прво време јако занимала класична филологија, а равнодушност према филозофији; доцније Кант напушта филолотију и постаје славни филозоф. Млади Вунт је основао монистички неоспиноцизам, а доцније се држао дуалистичког гледишта. Та супротност према ранијим мислима постојала је и у Буде, Апостола Павла, Лутера, Ничеа и др.

; Држећи се три Платонове тачке: Мислити што је нетина, осећати што је лепо и хтети што је добро, писац у закључној глави овога значајног деда каже: На једној страни је лепо, на другој истинито, међу њима је добро. Осећати што је лепо и мислити што је истина, стичу се дакле у хтети што је добро. У овом трећем се крајеви додирују п противности уједињују (852). Дакле, по писцу, показује се у важности норма средње мере вредности, и то у мешању, допуни, уједињавању, хармонисању противности. На тај начин наша посматрања животних појава нису могла остати као прост преглед, већ су она тражила, да, за сад само површно, схвате битност живота у његовим супротним принципима и идејама. У даљим нашим посматрањима (у делу Дијалентика, које ће за овим следовати), пошто се будемо упознали са самом унутрашношћу ума, покушаћемо да продремо у унутрањост општета духа. Тим начином