Učitelj

О радној школи 439

најмањим детаљима а који би завладао целокупним радом. Ни једна реформа школе није могућа без радикалне промене старога духа. Када реформишемо, морамо реформисати у првом реду дух — то мора бити највећи принцип. То је уосталом врло важно.

Принцип саморадње, кога В:ге! Пипсап назива највећим законом који је откривен у педагогици, мора прожети целокупан живот школе. У интелектуалном погледу то значи научити ђака да самостално мисли, научити га методи, како вели Масарик. Не предавати просто и не принуђавати ђака да само памти, него неговати самосталност расуђивања, како би ђаци разумом умели решити ситуацију која им се пружа. При томе је потребно, да се ђаку пружи довољно самосталности, како би се сам пустио и нашао у улози проналазача и поново откривао откривене истине. Само на такав начин он ће се научити да истражује нове истине. Само тада, ако ђаку уколико је могуће пружимо проблеме, чију живост осећа, алармираћемо све силе у њему. То је могуће не само у природним наукама, већ и у историји (студирањем извора, драматизацијом историјских сцена итд.), у језичкој настави итд.

У осећајном погледу ради се углавном о вишим осећањима: естетичким и етичким. У радној школи влада принцип, да сео осећањима не само говори, него да се она и проживљују. У радној школи мора лепо бити живо. Природна лепота, уметничка лепота, мора детету бити непосредно пружена, између ње и детета не стављати излишне речи. А када је реч о уметности, онда то мора бити стварна уметност, а не њени сурогати. Сам Масарик је њу испитао на сеоском дечаку и дошао до закључка, да је стварна уметност приступачна и души простог сеоског детета. (Педопсихологија учи од кога доба су пружени услови за естетичко осећање). — И етичка и религиозна осећања морају се проживети. Симпатије, саосећања, хумана осећања и свечовечанску љубав нећемо научити речима, већ животом и делом. Не пређе ли осећање у дело, у радњу, оно је непотпуно, несавршено и пре слаби него што јача. ЈЉубав се може научити стварним делима љубави: помоћи свога друга, помоћи потребитог човека, несретника. Тако,

како то код нас у многим народним и средњим школама ради Подмладак црвеног крста.

Исто тако је и у области воље. Детету треба дати могућност да одлучује и да ради. У старој школи владала је само воља учитеља на једној страни, а на другој несамосталност, послушност по сваку цену и недостатак воље ђака. Нова школа је изграђена на принципима демократије. Ђак узима сам управу над својим стварима у своје руке. На њега се преноси рад, на њега се преноси и одговорност. Самоуправа о којој се много говори и која изазива исто тако протесте као и одушевљење, није ништа друго него саморадња у области понашања, владања и поступања. Није то случајност, што је ова идеја дошла из Америке, из класичне земље демократије. Верујем да код нас често пута она не успева. Тамо где се дух школе није променио, где однос учитеља према ђаку постаје однос владара према поданицима и она није могућа. Зато је потребно ново васпитање ђака и учитеља.