Učitelj

202

У југословенској педагогији запажа се и директан утицај Толстојев. Тако на пр. устаје против народу наметнуте школске организације др. Јуре Турић тражећи школску организацију која би била подешена животу и раду народа, и која би могла да задовољава потпуније посебне његове просвјетне потребе, а Вјекослав Доминковић противи се опћој обавезности похађања народне школе чему се и Толстој противио. То су појаве у најмању руку необичне за вријеме у ком су се испољиле. Под тим утицајем и остали наши педагози настоје појачаном снагом о том да се школска организација, и спољашња и унутрашња, што већма прилагоди потребама народа. Но знатно је јачи индиректан Толстојев утицај на нашу педагогију. Кад су наиме педагози европских народа установили везе његове педагогије са ранијим педагошким настојањима, нарочито са настојањима Русоа, Песталоција и Фребела, и кад су се почела јављати научна оправдања за њу у психологији, физиологији и биологији, онда је она под именима различитих педагога несловјенских народа почела да врши јаче утицаје и на педагошка настојања у нас.

Послије Доситеја била је педагогија код свих трију југословјенских племена углавном црквенога правца. Несторовић, Натошевић, Сломшек, Илијашевић и Новотни постављају тежиште својим настојањима на религијску основу. Но та црквена педагогија имала је свагђе националан карактер. Тако на пр. Антон Сломшек као млад римокатолички свећеник оснива у Словенији недељне школе, а не оне са редовном наставом, јер је матерњи језик тамо могао да буде и наставни језик само у недељним школама. Значајно је још и ово: Стјепан Новотни такођер је римокатолички свећеник и професор педагогије у загребачкој учитељској школи, али он своју педагогију није израдио у духу тадашње црквене сколастике, него ју је израдио према дјелима педагога који су слиједили педагошка схватања Имануела Канта. Код Срба је та педагогија црквенога правца имала најјачи национални карактер. Код њих се религија и црквена организација почевши од св. Саве прилагођавала народу толико да се на мјестима и потпуно идентификовала са народношћу. Због тога није ни било код Срба разлике у педагошким схватањима између свећеника и свјетовника — споменути српски педагози Несторовић и Натошевић нису били свећеници —, док су се такве разлике почеле јављати код Хрвата и Словенаца. Код њих су свјетовни учитељи кретали све либералнијим путовима. Послије Новотнога либерални је педагошки правац код Хрвата толико ојачао да је сасвим истиснуо црквену педагогију, док је таква педагогија имала код Словенаца јачи утицај. Код Хрвата нису се могли учитељи који су пристајали уз црквени правац нити организовати за јавни рад, премда је о том врло живо радио Фрањо Клаић, директор загребачке учитељске школе, напротив код Словенаца радила је таква организација све до у најновије вријеме. Либералне је учитеље окупио Иван Филиповић и он је организовао педагошки рад у Хрв. педагошко-књижевном збору. То друштво ради још и данас. Јачању „либерализма међу хрватским учитељима доста је придонијело и