Učitelj

203

|

то што су виђенији учитељи из бивше Војне Крајине пристајали уза слободоумнога Пева, свога учитеља у бечком Педагогију.

Сва су та настојања приредила путове Хербартовој педа гогији код Југословјена. Она је пренесена к нама углавном онаква како су је разрађивали Цилер и Рајн. Имала је врло јаких претставника и код Срба, и код Хрвата, и код Словенаца, па је скоро пет деценија владала на свим странама као званична педагогија. Александар Марић, Владимир Стојановић, д-р Војислав Бакић, д-р Никола Петровић, Љубомир Протић, Хенрик Шреинер, Фрањо Хубат, Стјепан Басаричек, д-р Јурај Турић и други својим су радом ту педагогију код нас увели и ширили као наставници учитељских школа и као педагошки писци, док је д-р Фрањо Марковић у загребачком Универзитету предавао филозофију углавном према Хербарту. Та је педагогија била суставна, прегледна и јасна, а основана на емпиријској психологији лако се прилагођавала приликама и потребама средине у коју се уносила. Претставници црквене педагогије у католичким крајевима били су јој спочетка противни, али су је послије толерисали, а најпослије у многоме и слиједили, напустивши катехетске и прихвативши психолошке методе у религијској настави. Но она је себи пробијала путове понајвише својим етичким идеализмом који је прожео стварно читаву наставу. Управо тај етички идеализам био је и главни разлог да се Хербартова педагогија прилагођавала схватањима национализма код нас. По њој добива наука у настави оно мјесто и оно значење што га је имала некада код Старих Грка све до послије Аристотела. Она није сама себи сврха, научна истина има у ствари толику вриједност колико она може да човјека етички усавршава, т.ј. колико узгаја. То је идеализам нових хуманиста, Хердера, Грима и др., а тај је идеализам знатно.утицао на почетку деветнаестога стољећа на национални препород Срба, Хрвата и Словенаца. Ту су додирне тачке између те педагогије и нашега националног развитка, а нарочито у схватању узгојнога задатка традицијске и умјетне лијепе књиге и узгојнога задатка народне хисторије. Но методска, техничка страна те педагогије није се могла одржати. Напредак и диференцирање психологије, а напосе напредак природних наука, особито физиологије и биологије, много је попунио и проширио схватање дјетета и његова развитка, а тиме је тај напредак утицао знатно и на усавршавање метода узгајања и образовања. Наши присташе Хербартове педагогије прилагођавали су свој рад новијим тековинама споменутих наука и тиме спремали пријелаз педагогији која се развијала под утицајима природних наука и природњачке филозофије, а којој су поставили прве основе Херберт Спенсер и Александар Бен. Под тим утицајима развило се и код нас једно шире и јаче научно фундирано схватање, и дјетета, и педагошких настојања. Јован Миодраговић, Сретен Аџић, Даворин Трстењак, Људевит Дворниковић, д-р Паја Радосављевић, д-р Виктор Бежек и други претстављају тај педагошки правац, сваки на свој нарочити начин. Интересантно је да је тај правац заступан код Срба и Хрвата већма у теорији, а код Словенаца у педагошкој пракси, као и то,