Učitelj

роду и сачувати непресушене изворе и сокове за далека „нека поколења“ како се то у песми каже. Ношен и храњен кроз векове: таквом културом могао је наш народ родити духове какав је на пр. био Вишњић, сељак дипломат Ненадовић, Карађорђе и многи други устанички мученици, „духове више еруптивне, више интуитивне него рационалистичке“ (Драг. Прокић). Јер та култура коју бисмо желели овде да прикажемо није култура у данашњем смислу речи, са више материјалних израза, облика и сјаја, већ нешто сасвим друго: култура духа датог по себи, без школе и обраде, нешто слично изразу и снази „подсвеснога“ по Фројду или слично снази „интуитивног“ по Бергсону. — Нешто самоникло из великих дубина, расно и крвно, елементарно и стихијски, урођено; без мешавине са туђим, оригинално; израсло и очврсло органски. Постоји култура и примитиваца (како ми често просте сељаке називамо) ма колико то парадоксно изгледало са гледишта данашњих суперкултурних вредности. Ми се потпуно слажемо са Дучићем, који на једном месту каже: „Има народа у којима масе не познају више стање анафалбетизма, али у погледу културних могућности те масе не стоје изнад полупи-. смених чак ни изнад савршено неписмених. Не верујем, дакле, да словеначки сељак, који не зна за аналфабетизам, стоји културно више изнад херцеговачког сељака који скоро не зна за писменост“. Не треба тумачити ове последње речи као израз провинцијалне пристрасности човека пореклом из Херцеговине, већ као израз доброг познавања ствари тј. да култура може бити и тамо где се једва може замислити: у колебама и кровињарама можда више но у палатама. Вишњић је био слеп и неписмен сељак, али његова видовитост била је јача но у многих учених доктора са дуплим бројем — очију...

„Наш сељак — каже даље Изи и кад није знао тридесет писмена своје азбуке носио је на својим уснама хиљаде стихова о својим царевима, краљевима, деспотима, властели-и великим херојима.“

О оваквој је култури реч; ту и такву су културу носили у себи творци Карађорђеве и Милошеве Србије; песници и рапсоди, музички геније, копаничари, дуборесци и сликари, неимари грађевинари; аутори пословица које изражавају највећу мудрост и филозофију, народни приповедачи итд., итд. То је та култура примитиваца, простих и неуких и утолико већих и јачих, јер снага и величина те културе, лежи баш у тој сировости, свежини и непосредности. То је тај народни стваралачки, самоникли, геније, који је створио највећу литературу света, достојну дивљења једног Гетеа; литературу пуну најлепших метафора и фигура, савршених језичних облика, пуну мотива и проблема, неисцрпан извор тема и теза. То је урођена култура нашега народа, пуна разноврсних културних могућности на којима без зазора и снебивања треба да базира и развитак наше данашње културе. Позивати се и данас на те основе није ништа старомодно, још мање да би се то могло назвати конзерватизмом или избледелим националним романтизмом. Напротив, ништа није реалније ни истинитије но: