Učitelj

350

ne može i ne sme biti kažnieno za to, što lica koja su po zakonu dužna nemaju volje, raspoloženja ili sposobnosti da mu pruže odgovarajuće staranie. Ono ne može biti kažnjeno što takvih lica možda uopšte nema. Ne može se ostaviti slučaju da li će dete u životu da nađe dobro srce, spremno da mu pomogne. Socijalno štaranje za dete ne sme biti samo predmet filantropije, koja je slučajna, nesistematska, provizorma i nenaučna, Već ono treba да је svesno svojih ciljeva, plansko i trajno. „Dete ne može da snosi posledice toga ako se u javnoj upravi dohvate uticaia ljudi koji nemaju potrebnog socijalnog osećanja. Pružanie та koje vrste staranja ili socijalne zaštite ne sme nipošto da bude vezano za neke sporedne obzire ili uslove: veroispovest, narodnost, zavičajnost, političko ubeđenje i sl. Ako pri odlučivanju o pružanju pomoći i staranja poiedmom detetu dodu do izražaja klasna i partijska gledišta, onda je to naigrublii greh protiv čovečnosti. Bar decu moramo sačuvati od partijskih borbi, od razbijanja i uništavanja jedinstvenosti njihovih redova. Bar na decu moramo gledati kao na celinu, i sve što za njih radimo moramo uraditi uistinu za svu decu. Svim sredstvima moramo nastojavati da u budućoi generaciji već od detinistva raste uzajamno poverenje, trpeljivost i prijatelistvo. Puni ogorčenja osuđivali smo iskorišćavanje dečijeg siromaštva za cilieve konfesionalne, ха одпагофуапје 1 sl. u bivšoi Austriji i Madžarskoj. Ne smemo, dakle, takve postupke, koji su za svaku osudu, podražavati ni u ostalim granama socijalnog staranja. Dete ne sme već od prvih dana svog života da bude pod ijednostranim uticajem, ako nam je uistinu stalo do toga da se razvije u slobodnog građanina koji će jednom da odlučuje prema svom ubeđenju. Glad, patnja, trplienie, beda i dečia bolest ne pitaju za narodnost, konfesiju, partijsku ili klasnu pripadnost dečjih roditelja; ne sme se onda na to osvrtati ni pomoć koja se detetu pruža. Decu moramo nasititi prema njihovoi gladi; moramo ojačati njihovo zdravlje prema tome u kojoj meri je ono ugroženo; njihovu dušu moramo da spasavamo prema stepenu opasnosti, a nikako ne prema političkoj legitimaciji njihovih roditelia. Bar u staranju za mladež moramo udružiti sve sile da mladeži ne otežamo mogućnost da krene zajedničkim putem za bolji život u zajedničkoj domovini.

Ali za zajedničnost čestito organizovanog staranja za mladež ne govore samo moralni, etički i humani razlozi; nisu to samo razlozi socijalne solidarnosti. Za to govore i egoizam i samoodržanje onih društvenih klasa koie same mogu svojoi deci da pruže najšire staranje i najbogatiju pomoć. Iz prevelikih razlika među dečjim izobiljem na liednoi strani i dečiom bedom i gladi na drugoj strani ne može da izrasta trpeljivost, prijatelistvo i ljubav. Moralno ugrožena i pokvarena deca pretstavljaiu veliku opasnost za ostalu decu, čak i za onu koja su najbolie snabdevena. Krnja i nedovolina zaštita od tuberkuloze, nedostatak staranja za društvene klase koje su tuberkulozom direktno zahvaćene ili ugrožene, sve to može da prouzrokuje ne samo najtežu zdravstvenu opasnost za ekonomski jake klase, već može i da izazove potrebu za neplodne izdatke u budućnosti, koji obično bivaiu neuporedivo viši nego što su oni izdaci sa kojima bi se mnogo uštedelo da su na vreme učinjeni. Dakle: ijedan od osnovnih zahteva svakog čestitog socijalnog i socijalno-zdravstvenogp starania jeste da dođe u pravo vreme.

23